Da je još sredinom 18. veka francuski filozof Šarl Monteskje bio u pravu kad je tvrdio da demokratija nije za svakoga, pokazali su rezultati na unutarstranačkim izborima Demokratske stranke.
Jedan od aksioma političke teorije glasi da demokratija nije savršen sistem ali je najmanje loš od svih postojećih. Problem je što i u najmanje lošem sistemu glasači mogu doneti samoubilačku odluku. Što su preostali članovi DS-a u subotu i uradili.
Da su rezultati izbora očekivani — očekivani su, ali je problem što njima mogu biti zadovoljni samo pobednik i ekipa koja ga je izglasala. Veliki broj građana Srbije, posebno oni koji su bar jednom u životu (a takvih nije malo) glasali za DS, teško da će im ponovo dati glas. Uključujući i članove DS-a koji su glasali za druge kandidate.
Ma koliko novi, ali dobro poznati predsednik DS-a obećavao da će na sledećim izborima pobediti Vučića. Vučića, koji bi trebalo da bude zadovoljniji rezultatima izbora u DS-u nego Šutanovac, jer je dobio „lidera“ opozicije kakvog bi svaka vlast poželela.
Za svaku pohvalu je što je Šutanovac na demokratski način izabran za predsednika partije među čijim osnivačima je bio i jedan Borislav Pekić, ali je problem što je „popularni Šule“ dobro poznati čelnik DS-a još iz Tadićeve, dekadentne ere DS-a, a bio je u vrhu i u vreme potonjeg sunovrata do nivoa „jedva šest odsto sa tendencijom pada“.
Kakvo su rukovodstvo izglasali, preskakanje cenzusa na sledećim izborima biće za demokrate poduhvat iz domena političke fantastike.
Međutim, to je samo njihov problem. U skladu sa demokratskim načelima koje promovišu — birali ste, eto vam ga. Sami pali, sami se ubili.
Problem sa strankom koja je, šta god ko mislio o njoj, bila avangardna u uvođenju demokratskih principa u Srbiji (izbor predsednika između više kandidata kao i česte promene lidera na unutarstranačkim izborima) je što je u praksi pokazala nekim budućim autokratama da nije demokratija za Srbiju.
Stranka koja su osnovali neki od najistaknutijih srpskih intelektualaca i koja je godinama uvodila demokratske principe u ratom razoreno postkomunističko društvo, u jednom periodu, za vreme Tadićeve vladavine, postala je stranka „fasadne demokratije“.
U to vreme, kad je DS uživao najveću popularnost, kursisti, priučeni na dopisnim tečajevima, zamenili su intelektualce, umesto zaslužnih članova na čelne funkcije su dolazili poltroni, kumovi, ortaci sa basketa, karijeristi…
Umesto politike (šta god ko mislio o politici DS-a) imali smo jeftin marketing i na državnom i stranačkom nivou. Legitimitet se crpeo iz spinovanih priča iz strogo kontrolisanih (tabloidnih) medija.
Da podsetimo: Sećate li se navodne izjave Džordža Klunija (izvor — Kabinet predsednika Srbije) da je Tadić lepši od njega, ali da je on bolji glumac?
Šutanovac je i tada bio u samom vrhu i svojim činjenjem debelo doprineo da DS doživi sunovrat koji ga je snašao u poslednje četiri i po godine.
I kad je stranka pala sa vlasti i krenula strmoglavim putem ispod cenzusa, Šutanovac je bio u vrhu i važan igrač u svim igrankama po sistemu „sjaši Kurta da uzjaše Murta“ ne shvatajući da samo odlazak iz stranke i njega i ekipe koja je dovela DS tu gde danas jeste može značiti ozdravljenje i povratak na političku scenu.
Međutim, ima neke kosmičke pravde u izboru Šuleta za predsednika DS-a. Boljeg i zaslužnijeg stečajnog upravnika nisu mogli odabrati.
