Događaji kao što su masakr u Ulici Vase Miskina i masakri na pijaci Markale crnim slovima su upisani u ionako krvavu istoriju Sarajeva. U ova tri masakra pobijeno je nekoliko stotina nevinih ljudi koji su čekali u redovima za hranu ili vodu.
Kao krivci za ubistvo nevinih označeni su Srbi, a general Stanislav Galić, komandant srpskih trupa iznad Sarajeva tokom rata u BiH, osuđen je na doživotnu robiju na osnovu krivice za ove masakre.
Iako je u zvaničnoj istoriji zapisano da je Vojska Republike Srpske krivac za masakre, oni su i danas predmet kontroverzi. Zato se na poligonu Nikinci kod Rume i okupljaju eksperti iz SAD, Rusije, Nemačke, Francuske, Kine, Izraela, Češke, Srbije i Republike Srpske. Želja je da se sarajevski masakri do kraja rasvetle i da se otkrije istina — da li je bilo moguće da granate koje su pobile toliko nevinih dolete sa srpskih položaja.
Slučajevi masakra u Ulici Vase Miskina i dva masakra na pijaci Markale (5. februara 1994. i 28. avgusta 1995.) praćeni su političkim i tehničkim kontroverzama. Političkim zato što su se događali uoči nekog prelomnog trenutka za prekid rata. Tako se, na primer, masakr u Ulici Vase Miskina dogodio 27. maja 1992, odmah pošto je najavljeno potpisivanje Lisabonskog sporazuma, a drugi masakr na Markalama odlučujuće je uticao na odluku NATO-a da bombarduje položaje Vojske Republike Srpske.
Ovakav sled događaja uvek je potkrepljivao sumnje da su masakri bili režirani. Iako su svetski mediji, odmah pošto bi se masakri dogodili, kao krivce optuživali Srbe, zvaničnici UN izjavljivali su da se ne može sa sigurnošću utvrditi sa čije su strane granate došle.
I tadašnji komandant snaga UN u bivšoj Jugoslaviji, britanski general Majkl Rouz, i tadašnji specijalni izaslanik UN za bivšu Jugoslaviju, japanski diplomata Jasuši Akaši, stoje na tom stanovištu.
„Zaključak odbora koji smo formirali bio je da je granata mogla da dođe i sa strane bosanskih Srba, ali i sa strane koju je kontrolisala vlada u Sarajevu, pa je taj slučaj ostao nejasan“, izjavio je Akaši 2011, govoreći o prvom masakru na Markalama.
Komandant ruskih mirotvoraca u Sarajevu, pukovnik Andrej Demurenko, sačuvao je kompletnu dokumentaciju vezanu za Markale. U izveštajima koje je sačuvao a koje su sačinili jedan francuski i jedan bosanski ili hrvatski oficir navode se tačno izračunati uglovi dolaska i sletanja projektila na mesto udara. Oficiri UN su otišli do dve lokacije sa kojih je bilo moguće gađati Markale, ali na jednoj nije bilo tragova da su tamo bili postavljeni minobacači, dok se druga lokacija nalazila u šumi, odakle bilo nemoguće gađati iz minobacača.
„Osim toga, zbog zgrada koje okružuju Markale, ni slučajno nije mogla stići granata sa srpskih položaja. Svakome ko barem malo zna o artiljeriji jasno je da granata ne može da šeta. Osim toga, bilo je nelogično da jedna granata pobije i rani tolike ljude a dve ostale nisu nikoga ni ogrebale“, zapisao je Demurenko u svojim sećanjima.
Istoričar Konstantin Nikiforov, koji je u vreme bosanskog rata radio kao savetnik ruskog predsednika Borisa Jeljcina, ide još dalje i nedvosmisleno tvrdi da su masakri na Markalama bili režirani u okviru akcije „Ciklon 1“ i „Ciklon 2“, koje su organizovale zapadne obaveštajne službe, a izvođači su bili bosanski muslimani. Cilj ovih operacija bio je nalaženje opravdanja za akciju NATO-a protiv bosanskih Srba.
Međutim, za zvaničnu verziju događaja uzeta je ona koju su plasirali svetski mediji i muslimanska strana u ratu — Srbi su krivi za masakre. Sarajevski balističar Berko Zečević navodno je, na suđenju bivšem komandantu srpskih snaga oko Sarajeva, generalu Stanislavu Galiću, dokazao da su za masakre na Markalama odgovorne srpske snage.
Zečević, profesor odbrambenih tehnologija na Mašinskom fakultetu u Sarajevu, odbio je da se pojavi kao svedok na suđenju Radovanu Karadžiću, zbog čega je uhapšen. Zečevićevo odbijanje da svedoči na suđenju Karadžiću protumačeno je od strane odbrane kao njegov strah jer je lažno svedočio na suđenju generalu Galiću.
Sa Zečevićevim nalazima ne slažu se ni beogradski balističari Zorica Subotić i Mile Potparić, veštaci koje je angažovala Karadžićeva odbrana. Oni tvrde da su za masakre na Markalama odgovorne postavljene bombe, aktivirane daljinskim upravljačem.
U prilog tezi da su sarajevski masakri bili režirani govorio je i zaštićeni svedok na suđenju Karadžiću pod kodnim imenom KW-586. On je, kao pripadnik muslimanskih specijalnih snaga, obezbeđivao predsedništvo BiH.
On je posvedočio da je čuo Aliju Izetbegovića i muslimanskog verskog vođu Mustafu Cerića kako raspravljaju o tome šta bi se dogodilo ako bi granata pala na Markale. Nekoloko dana nakon tog razgovora, 5. februara 1994, dogodio se prvi masakr na Markalama.
Granata je ispaljena iz rejona sela Mrkovići, a to je, prema iskazu ovog svedoka, po naređenju generala Sefera Halilovića učinio general Mustafa Hajrulahović zvani Talijan.
„Alija je rekao Seferu da to treba uraditi, a Sefer se okrenuo ka Talijanu i rekao: ’Talijan će to‘. U prvom pokušaju, granata je pala blizu pijace, a zatim je, za novi pokušaj, čekano da na osmatračkom položaju Unprofora bude ista posada, sa kojom je postojao dogovor da ne broje naše granate“, objasnio je svedok.
Major Milorad Džida, koji je u vreme rata bio oficir VRS iznad Sarajeva, tvrdio je, kao svedok na suđenju generalu Ratku Mladiću, da je komisija Unprofora utvrdila da dana kada je izvršen prvi masakr na Markalama nije ispaljena nijedna granata sa srpske strane.
U slučaju masakra u Ulici Vase Miskina stvar je još kontroverznija, jer je mesto na kome se masakr dogodio okruženo visokim zgradama i nemoguće je da je masakr izvršen sa srpskih položaja.
Kao što je pravda spora ali dostižna, i istina kad-tad mora da izađe na videlo. U slučaju Markala i Ulice Vase Miskina, to će biti pošto međunarodni eksperti u Nikincima izvrše sve analize i eksperimente.
Šteta koju je srpski narod pretrpeo, postavši posle Markala pogodna meta za NATO bombe nenadoknadiva je.
