Knjiga „Kako su Srbi izgubili vek“ je početak obelodanjivanja istine o raspadu bivše Jugoslavije i skidanje ljage sa srpskog naroda, koji je, zbog toga što je svetska propaganda bila jača od argumenata, proglašen za jedinog krivca i drakonski kažnjen, kaže autor Borisav Jović.
„U svetskom javnom mnjenju 25 godina je ostalo ubeđenje da su Srbija i srpski narod krivi za ono što se dogodilo u Jugoslaviji, za raspad zemlje i za građanski rat. Srpski narod je duboko u sebi osećao da to nije istina, ali nije bio u stanju da se izbori sa svetskim informativnim silama koje su pratile interese onih koji su to uradili“, kaže Jović.
Poslednji predsednik kompletnog Predsedništva SFRJ, jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada je odstranjen iz političkog života, Jović je duže vreme poznat kao čovek koji ne ćuti o događajima u kojima je neposredno učestvovao.
Knjiga „Kako su Srbi izgubili vek“ bavi se istorijskim zabludama srpskog naroda, istorijom otimanja države Srbima, kao i pitanjem kada je doneta odluka o rasturanju Jugoslavije i ko je bio zadužen za njeno izvršenje.
Zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca Jović vidi kao fatalnu grešku, a početak kraja Jugoslavije i tragedije srpskog naroda locira u vreme dolaska Tita u Srbiju, početkom Drugog svetskog rata.
Raspad Jugoslavije, prema Jovićevim rečima, počinje na četvrtom (Drezdenskom) kongresu KPJ, održanom 1928, na kome je Jugoslavija proglašena veštačkom tvorevinom, a srpski narod označen kao hegemonistički.
Politički ciljevi Slovenaca i Hrvata podudarali su se sa odlukama Drezdenskog kongresa KPJ, a Tito je ove odluke sprovodio u delo čitave svoje političke karijere. Odlukama AVNOJ-a, srpski narod razbijen je na više republika, a ustavom iz 1974, autonomne pokrajine dižu se de fakto u status federalnih jedinica i konačno se omogućava republikama pravo na otcepljenje od Jugoslavije.
Srbi su, prema Jovićevim rečima, u Jugoslaviji radili na svoju štetu, ali nisu radili na rasturanju Jugoslavije, niti su radili na štetu tuđih nacionalnih prava, a svoja su morali da brane. Međutim, kada je do raspada zajedničke države došlo, Srbija je ostala sama.
„Naši stari prijatelji našli su nove prijatelje na bazi interesa. Naš veliki prijatelj u Evropi bila je Francuska. Kada sam razgovarao sa Miteranom da nekako pomogne da se očuva Jugoslavija, on mi je rekao da ne može da učini ništa, da ako Hrvatska i Slovenija hoće da izađu, oni neće da se suprotstavljaju. A u čemu je stvar? U tome da je njima važnija Nemačka koja ima takav interes, nego Srbija. Staro prijateljstvo je staro prijateljstvo, a sada imaju interes da se ne svađaju sa Nemačkom“, objašnjava Jović.
Slično je bilo i u razgovorima sa Kinom, kada je Jović bio u misiji u Pekingu, kada je pokušavao da izdejstvuje kineski veto u Savetu bezbednosti UN oko uvođenja sankcija Jugoslaviji na naftu. Kinezi su, kaže Jović, procenili da bi stavljanjem veta došli u sukob sa Nemačkom, koju su želeli za glavnog trgovinskog partnera u Evropi.
Srbija se, u odsudnom trenutku raspada Jugoslavije, našla u vrtlogu uspostavljanja novih geopolitičkih odnosa i novih savezništava koji su je ostavili na vetrometini. Nismo u stanju da poništimo poraze i gubitke, ali smo u mogućnosti da obelodanimo činjenice ko je krivac za rasturanje Jugoslavije i demantujemo optužbe, zaključuje Jović.
