Povodom bitke Srbije da po svaku cenu spreči prijem Kosova u Unesko, predsednik Republike Tomislav Nikolić je prošle godine stranim ambasadorima prikazao film o užasima pogroma 17. marta 2004. kada su albanski ekstremisti pred sobom uništavali sve što je srpsko. I ubijali nedužne ljude. Palatom Srbija vladao je muk.
Da li su ambasadori shvatili da srpsko nasleđe na Kosmetu ne pripada nijednom vremenu i nijednoj generaciji već čovečanstvu, tek pokušaj takozvane države Kosovo da uđe u Unesko ostao je bez uspeha. Ali se divljanje albanskih ekstremista nastavilo.
Epilog poslednjeg, tuča sa kosovskom policijom, Srbi iz Mušutišta nisu pre dve nedelje uspeli da obiđu razrušenu crkvu Bogorodice Odigitrije, koja je pod zaštitom Uneska, svoje kuće, groblja.
Ponavljač zvani Evropa
Kada je veliki francuski vizantolog, arheolog i istoričar umetnosti Gabrijel Mije 1905. godine posetio srpske zemlje, pred njim se otvorio potpuno novi svet. Ovaj vrhunski intelektualac svog vremena, nezavisni istraživač, odmah je uočio specifičnost srpske vizantijske umetnosti i pokazao da su spomenici srpske srednjovekovne kulture nešto posebno, apsolutno jedinstveno u svetu.
Stotinu godina kasnije Mije je zaboravljen, a srpska kulturna i naučna zajednica primorana da svetu ponovo iz srca Evrope pokazuje dragulje svetske kulturne baštine. Gotovo 40 ambasadora zemalja-članica Uneska stajalo je pred lepotom srpske Vizantije u Parizu, gde je pod pokroviteljstvom srpske Vlade otvorena izložba, putovanje kroz vreme drevnom srpskom zemljom, Kosovom i Metohijom.
Ovo nije prvo predstavljanje srpske kulture i umetnosti, ali je dosad najvažnije, jer je deo borbe za očuvanje srpskih svetinja, neprocenjivog svetskog blaga na prostoru između Istoka i Zapada.
Uspavani Zapad
A Zapad je zatvorio oči pre dvadeset godina, od kada traje skrnavljenje neprocenjive svetske baštine, i još ih drži zatvorene. Tokom masovnog napada albanskih ekstremista na srpske svetinje 2004. godine stradalo je gotovo 150 crkava i manastira. Među njima i one koje se nalaze na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.
Samo na području Prizrena stradalo je deset dragulja srednjovekovne arhitekture, među njima Hram Bogorodice Ljeviške, pomenute Odigitrije, vekovno sedište srpske crkve, podignuto 1306. godine.
Nakon pogroma na listu svetske kulturne baštine stavljeni su i Visoki Dečani, Gračanica, i Pećka patrijaršija.
Samo deceniju kasnije jedva je izbegnuta još jedna katastrofa, da čuvanje blaga bude povereno onima koji su ga palili i rušili. Ambasador naše zemlje u toj organizaciji Darko Tanasković kaže da je žalosno što Srbija mora ponovo da Evropi objašnjava o čemu je reč, jer ona okreće glavu ili jednostavno — ne razume.
„Da je to problem shvatio je i gradonačelnik Venecije Masimo Kačari koji je posle skrnavljenja i rušenja naših spomenika na Kosovu, da bi to predočio javnosti koja nema mnogo razumevanja, čak ni mnogo znanja o ovim fenomenima, rekao da bi to otprilike bilo kao kada bi se srušila Crkva Svetog Marka u Veneciji ili neki drugi objekat takvog značaja u Italiji ili Francuskoj. On je osetio potrebu da to kaže zato što je jasno da nije dovoljno poznato i da se još uvek ne uzima u obzir“, kaže Tanasković za Sputnjik.
On podseća da nije slučajno to što je Unesko morao da stavi četiri spomenika svetske baštine na svoju listu zaštićenih, jer oni su permanentno ugroženi od onih kojima srpsko kulturno prisustvo na Kosovu i Metohiji smeta.
Istoričar umetnosti, dugogodišnji direktor Narodnog muzeja Nikola Kusovac kaže da oni koji odlučuju o sudbini najvrednijih spomenika sveta očigledno ne razumeju da sa njima Srbi štite svoj identitet, korene, izvornost i što je možda najvažnije, autentičnost. To su spomenici neprevaziđene vrednosti, kaže Kusovac za Sputnjik.
„Smešno je da neko uopšte pomišlja da bi ruka onoga koji za to nema nikakvo osećanje, ko ga je rušio i palio u više navrata, devastirao, ne samo krajem 20. veka, mogao da ga čuva. Oni koji ruše bili su samo produžena ruka osmanlijske sile, njima je u svest ugrađeno da ruše i pale. Njihova umetnička zaostavština svodi se na zidove koje su podizali oko svojih kuća. Oni koji nemaju svedočanstvo stvaralačkog duha sada bi da prisvoje ono što je srpska ruka ostavila. Prisvojili su islamske spomenike, a sada bi da prisvoje i naše“, kaže Kusovac.
On dodaje da bi poveravanje crkava i manastira neprocenjive vrednosti, koji su isključivo svedočanstvo srpskog postojanja na tim prostorima, bio krajnji cinizam.
Daleko je Sirija
Upravo tako, jer o uništenju srpskih crkava, manastira, ali i grobalja i kuća postoji vrlo precizna dokumentacija, koja je iz Srbije stigla na sve adrese na kojima nešto može da se promeni, koju niko ne može poreći. Ali je očigledno može ignorisati.
Danas na srpskim svetinjama i svetskom kulturnom blagu stoje parole DAEŠ-a i drugih terorističkih organizacija. Možda baš one najbolje slikaju namere, ali i prirodu rušitelja na Kosovu. Te parole mnogo govore i o njihovim zaštitnicima. Pod istim parolama teroristi su rušili drevnu Palmiru, jer misle da istorija počinje upravo od njih. Doduše, Palmira je daleko…
