Radinović u ekskluzivnom tekstu za nedeljnik ruskog parlamenta „Parlamentsk gazeta“ i za portal „Ruska reč“ piše da je predizborna trka u Crnoj Gori sve intenzivnija, a da se politička situacija u zemlji odlikuje neizvesnošću i atmosferom nepoverenja.
Prenosimo tekst u integralnoj verziji:
Demokratska partija socijalista je vladajuća stranka, ali pred ove izbore nije samouverena kao ranije. Sa druge strane je opozicija koja shvata da bez ujedinjenja nema šanse za pobedu na izborima i zato pokušava da pronađe formulu buduće pobede i ujedinjuje se, ali još uvek ne u jednu nego u nekoliko „kolona“.
Prvu kolonu čine „Nepomirljivi borci“ — najveća opoziciona koalicija u Crnoj Gori. To je Demokratski front, čiji su lideri Andrija Mandić, Nebojša Medojević i Milan Knežević. Kampanja Demokratskog fronta je počela 5. septembra u Nikšiću, tačno 40 dana pre izbora, kao što se otprilike i očekivalo. Počela je oštro, bez uvijanja, u prisustvu pristalica kojih je za crnogorske prilike bilo mnogo i pored loših vremenskih uslova. Parola Demokratskog fronta „Mi ili on“ u potpunosti odgovara njegovom političkom usmerenju, a pod rečju „on“ podrazumeva se aktuelni premijer Crne Gore i lider Demokratske partije socijalista Milo Đukanović, prema kome se u ovim krugovima odavno ne skriva nepomirljiva netrpeljivost.
Druga kolona se uslovno može nazvati „Nova trojka“. Taj blok čine tri partije: Socijalistička narodna partija Srđana Milića, „Demos“ Miodraga Lekića i Gorana Danilovića i „Ujedinjena reformska akcija“ Žarka Rakčevića.
Treba podsetiti da je Miodrag Lekić, sadašnji rukovodilac Demosa i po svemu sudeći prvi čovek na spisku pomenute koalicije, bio lider upravo Demkratskog fronta koji je svojevremeno pozvan da dođe iz Italije, a bio je i kandidat Demokratskog fronta na prethodnim predsedničkim izborima. Njegovo napuštanje „fronta“ mnogi bivši saborci doživljavaju kao izdaju, a učešće njegove stranke „Demos“ u radu crnogorske vlade samo je dolilo ulja na vatru. „Nova trojka“ je stvorena nedavno. Nastupa kao opozicija, ali treba reći da u određenim krugovima postoje rezerve i nepoverenje u pogledu njihovog opozicionog statusa. Ima mišljenja da je ovaj blok formiran pod uticajem iz inostranstva, tj. sa one strane okeana, sa ciljem da kasnije kao partner uđe u postizbornu koaliciju sa Milom Đukanovićem ili, u drugom scenariju, u koaliciju sa obnovljenom Demokratskom partijom socijalista bez Đukanovića.
Interes Zapada, kao što je poznato, ne sastoji se u zaštiti premijera Crne Gore (Đukanovićeva sudbina njih najverovatnije uopšte ne zanima), nego u očuvanju evroatlantskog političkog kursa crnogorske vladajuće elite i ulasku Crne Gore u NATO po svaku cenu. Zbog toga ne treba isključiti mogućnost da Zapad radi rešavanja svojih ciljeva „zamoli“ Đukanovića da ode iz politike, a ovaj će biti u obavezi da tu molbu bespogovorno ispuni.
Treća kolona se može nazvati „Mlado pokolenje“. Nju predstavlja stranka Demokratska Crna Gora, osnovana 2015. godine, na čijem čelu je Aleksa Bečić — jedan od najmlađih političara u zemlji. Stranka se oslanja na sveže snage novog pokolenja energičnih i politički aktivnih crnogorskih građana, mada u njenom rukovodstvu ima i dosta iskusnih političara i društvenih aktivista. Demokrate su isto kao i Demokratski front ubeđeni protivnici bilo kakvih sporazuma sa Đukanovićevom strankom. Oni imaju prilično jasne programske odrednice, a njihov energični rad na terenu, vezan za pridobijanje glasova stanovništva, daje im pravo da očekuju prilično dobar rezultat na izborima 16. oktobra 2016. godine. Prirodno je da oni potiskuju konkurenciju i izazivaju zavist ne samo u vladajućoj eliti nego i među kolegama iz opozicije. Takva je logika političkih interesa. Ali i u ovom slučaju opozicija treba dobro da shvati da konfliktima u svojim redovima ona brzo gubi šanse da postigne dogovor, dok istovremeno sa druge strane velikom brzinom raste verovatnoća da će Đukanović sačuvati svoj politički monopol.
Pored ove tri opozicione kolone treba pomenuti i Socijaldemokratsku partiju bivšeg predsednika Parlamenta Crne Gore Ranka Krivokapića koja se odnedavno predstavlja kao opoziciona, mada je 18 godina bila na vlasti sa Demokratskom partijom socijalista.
Nedavno osnovana partija „Otpor beznađu“ Mladena Bojanića i Marka Milačića zasada se još nije opredelila hoće li se pridružiti nekom opozicionom bloku ili će samostalno izaći na izbore.
Što se tiče Demokratske partije socijalista, ona je prvi put posle dugog niza godina donela odluku da samostalno izađe na izbore.
Ostale su još stranke nacionalnih manjina, ali one se već po tradiciji pridružuju stranci ili koaliciji koja pobedi na izborima. Nema razloga za sumnju da će i ovoga puta biti isto tako.
Presek situacije
Pozicije Demokratske patrije socijalista i njenog lidera Mila Đukanovića su znatno oslabljene. Ova stranka već dugo i neprekidno upravlja Crnom Gorom. U poslednje vreme stranku iznutra potresaju ozbiljne korupcionaške afere koje već dobijaju i sudski epilog. Jedna od takvih je i presuda po kojoj je Svetozar Marović proglašen krivim za korupciju. Podsećamo, Marović je donedavno bio Đukanovićeva „desna ruka“ i drugi čovek po političkom uticaju u zemlji. On je uticao na sve političke i ekonomske procese u Crnoj Gori tokom proteklih dvadeset i više godina. Nažalost, i pored slabljenja Đukanovićevog DPS, i pored činjenice da su birači već umorni od njegovog upravljanja zemljom i da su građani nezadovoljni novonastalom teškom političkom i ekonomskom situacijom u Crnoj Gori, ipak i dalje vlada velika neizvesnost kada je reč o rezultatima predstojećih izbora.
I dalje postoji nekoliko opozicionih kolona koje zasada ne uspevaju da se ujedine. Ujedinjenje opozicije u velikoj meri sprečavaju lične uvrede, stari konflikti, a često i nerealne ambicije pojedinih političara. Ne treba zaboraviti ni mogući uticaj iz Vašingtona i Brisela na procese u Crnoj Gori, naročito ako se ima u vidu potencijalni ulazak zemlje u NATO.
Nema sumnje da je Demokratski front veoma zaslužan za demokratizaciju i veći osećaj slobode stanovništva Crne Gore. Iskrena nepomirljivost Fronta sa Đukanovićevom vlašću u više navrata je potvrđena. S pravom se može reći da su lideri Demokratskog fronta prvoborci za promene u crnogorskoj politici. Međutim, crnogorska stvarnost je takva da sada, za smenu vlasti posle nepune tri decenije, nije dovoljno samo praviti „barikade“. Demokratski front svakako daje veliki doprinos slabljenju DPS i njenog lidera Mila Đukanovića. Ali uz sve poštovanje tih zasluga, one ne treba da ometaju proces ukrupnjavanja opozicije i stvaranja ujedinjene kolone. Konsolidaciju opozicije takođe ne treba da sprečava ni učešće drugih opozicionih partija u „crnogorskom narodnom buntu“, kako su nazvani masovni protesti u jesen 2015. godine, kao što ne treba da je sprečava ni moguća zavist koju te stranke osećaju prema Demokratskom frontu. Crna Gora je starija i važnija od političkih stranaka i bilo kog njihovog lidera, a njoj je danas potrebna svestrana saradnja opozicije i cilju realizacije mirnih demokratskih promena koje isključuju bilo kakvu osvetu prethodnim oponentima.
Treba istaći i činjenicu da ogromna većina opozicionih stranaka ne podržava ulazak Crne Gore u NATO, dok se oni koji imaju drugačije mišljenje već sada gotovo jednodušno zalažu za rešavanje tog pitanja na svenarodnom referendumu. A da li će se održati referendum — to zavisi od rezultata parlamentarnih izbora 16. oktobra. Većina stanovnika Crne Gore je nezadovoljna potencijalnim ulaskom u NATO i zbog toga je formirana Unija za neutralnost Crne Gore, koja će svakako svojim aktivnim građanskim stavom uticati na političke procese u Crnoj Gori.
Ko je u opoziciji prava opozicija?
Ima li razloga za strahovanje da će pojedini opozicioneri u postizbornom periodu pristati na kolaboracionističku saradnju sa Demokratskom partijom socijalista?
Nedvosmisleno se može odgovoriti na to pitanje samo ukoliko različite opozicione partije potpišu koalicioni sporazum o postizbornom formiranju vlade bez učešća Demokratske stranke socijalista, čak iako Milo Đukanović podnese ostavku na sve funkcije i ukoliko DPS postane „obnovljena stranka“, što po određenim scenarijima nije nemoguće.
Koalicioni sporazum opozicije mogao bi razvejati sve sumnje da zapadni faktor utiče na neke partije i procese. Sa druge strane, ako pojedine partije ne potpišu takav dokument, to će biti potvrda da su strahovanja bila opravdana kada su one u pitanju.
Pa ipak, glavni trend sadašnje predizborne situacije u Crnoj Gori svakako je činjenica da se u crnogorskom društvu već iskristalisala snažna politička potreba za konsolidacijom opozicije, ali i svih odgovornih snaga građanskog društva. Zbog toga ne treba isključiti mogućnost da inicijativa za postizborno ujedinjenje opozicije potekne iz nekih drugih krugova, a ne od političkih partija.
Konsolidacija je taktička potreba crnogorske opozicije u nameri da se na predstojećim izborima ukine politički monopol Demokratske partije socijalista i da se zatim formira nova parlamentarna većina i nova koaliciona vlada.
Sasvim je očigledno da je Demokratskoj partiji socijalista i njenom lideru Milu Đukanoviću potreban odmor od upravljanja zemljom, na koji bi oni trebalo da odu bez strahovanja od eventualne osvete.
Strateški gledano, crnogorskom društvu su krajnje neophodni pomirenje, sloga i ujedinjenje radi stvaranja novog stabilnog političkog sistema koji može obezbediti sprovođenje nezavisne politike u interesu blagostanja i istinske bezbednosti građana multinacionalne i multikonfesionalne Crne Gore.
