Aneks 10 Dejtonskog sporazuma, među čijim je potpisnicama bila i SRJ, čiji je pravni sledbenik Srbija, predviđa između ostalog da je visoki predstavnik u obavezi da u kontinuitetu održava tesne kontakte i sarađuje sa stranama, pa dakle i sa Srbijom, ali i da ih periodično izveštava, podsetila je ona gostujući na Radio Sputnjiku.
„Da li je to činio — od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika saznajemo da nije. Kako je to bilo moguće, zašto dosad niko nije reagovao, zašto to pitanje nije aktuelizovano i zašto se nije postavilo pitanje odgovornosti visokog predstavnika — to je sad pravo pitanje“, kaže sagovornica Sputnjika. Ona naglašava da je takvo pitanje svakako moglo da se postavi na adekvatnom mestu — da se u Savetu bezbednosti UN raspravlja o načinu na koji visoki predstavnik ostvaruje svoju ulogu shodno odredbama Ankesa 10.
Kojićeva navodi da je Aneksom 10 predviđeno i da visoki predstavnik, ostvarujući svoj mandat, saziva zajedničku civilnu komisiju u BiH i predsedava joj, a u toj komisiju su morali biti i predstavnici Republike Srbije jer je Srbija pravni sledbenik SRJ i jedna od strana-potpisnica ovog ugovora.
Kako kaže, ako on to nije činio — a nije — takođe se postavlja pitanje njegove odgovornosti, ali i pitanje zašto dosad niko nije reagovao tim povodom.
Komentarišući sam izveštaj Saveta za implementaciju mira, od kog se Rusija ogradila, Kojićeva objašnjava da Savet u stvari nema neka pravna ovlašćenja i da njegovo mišljenje nije pravno obavezujuće.
Prema njenim rečima, Savet je organ u kom postoji faktička velika moć i koji vrši politički pritisak, ali ne i pravni uticaj i praktično podupire visokog predstavnika u svim njegovim aktima koji su u suštini bili u suprotnosti i sa ustavom BiH, i sa međunarodnim Dejtonskim sporazumom.
Na pitanje da li visoki predstavnik, koji je ujedno na čelu Upravnog odbora Saveta, faktički samom sebi daje preporuke, naša sagovornica navodi da se visoki predstavnik svaki put kad je kršio Dejtonski sporazum i odredbe Aneksa 10 pozivao na bonska ovlašćenja Saveta za implementaciju, a zapravo ta ovlašćenja ne postoje. Savet za implementaciju, kategorična je ona, uopšte nema nikakva ovlašćenja, pa ne može da ni da ih prenese.
„Praktično, visoki predstavnik koji je sazivao sednice Upravnog odbora kao izvršnog organa Saveta tu je vodio verovatno glavnu ulogu i sam sebi omogućavao da sprovodi i da donosi akte koji zalaze čak u materiju promene Ustava i zakonodavnu materiju uopšte, za šta po Aneksu 10 nema ovlašćenja“, upozorava Kojićeva.
Kad je reč o obrazloženju iz saopštenja Saveta da je Ustavni sud BiH iznad bilo kakvog referenduma, ona ističe da je taj sud instrumentalizovan, i to tako što tri sudije stranca i dvoje iz redova bošnjačkog naroda preglasavaju sudije iz redova srpskog i hrvatskog naroda.
„Nažalost, odluke Ustavnog suda na neki način postaju instrument za kršenje Ustava BiH i Dejtonskog sporazuma“, konstatuje Slavka Kojić.
Ona još jednom podseća da je Ustav BiH samo deo međunarodnog ugovora, odnosno Dejtonskog sporazuma koji podleže Bečkoj konvenciji, a to znači da nijedna ugovorna strane ne može da ga menja bez saglasnosti svih ugovornih strana, što znači i bez saglasnosti Srbije kao pravnog sledbenika SRJ.
„U svakom slučaju, ne mogu da se menjaju tako bitne odredbe Dejtonskog sporazuma koje se tiču uređenja same države i promene nadležnosti entiteta, a da u tome ne učestvuje i Republika Srbija“, zaključuje ovaj stručnjak za međunarodnopravne akte.
