Iza nas su Olimpijske igre u Riju, verujem da ste pratili takmičenja, u čemu ste najviše uživali?
— Naravno da sam najviše uživao u vodenom sportu, mi smo hidraulična nacija. Što je najčudnije, ne samo da smo mi najbolji u vaterpolu, kad se krene od Korzike i Sicilije, preko Crne Gore, na Srbiju, pa na Hrvatsku, sve su to vaterpolo šampioni, to je neverovatno. Tu su dva mora, ali smo mi Srbi najveće čudo, kaže komentator, mi smo mala zemlja, a pobeđujemo najveće, a nemamo ni more. Rekoh, blago nama.
Šta mislite o uspesima ostalih naših sportista, umemo da igramo i košarku, a dobro se i rvemo?
— Veliki šok smo doživeli kao nacija i kao „bolesnici“ kada je Đoković poražen od onog ljutog Argentinca, a on je toliko skroman čovek da nije hteo da kaže da mu je levi ručni zglob povređen. Napisao sam knjigu „neobične priče o sportistima sveta i Srbije“ u kojoj naravno imam priču o Šekularcu, „Plavoj čigri“ Milošu Milutinoviću, tu kažem „kada Novak Đoković pobeđuje, bolesnici ozdravljaju“. Bio sam u bolnici, kad god je Novak pobedio, dok sam bio na operaciji raka, ja sam bio zdraviji.
Vaša miljenica Jelena Isinbajeva, koja je zvezda pomenute knjige, najavila je povlačenje sa takmičenja, jedan od razloga verovatno leži u tome što nije mogla u Rio? Koliko su oštećeni ruski sportisti i kako gledate na ovu igru sa dopingom?
— To je direktan udar na Rusiju. Udar na ruske atletičare, a naročito na Isinbajevu, ja je u knjizi sladim deci, kažem da ide treći put na Olimpijadu, osvojiće treće zlato, obećavam da će se to desiti, ali prokleti perverznjaci iz Međunarodnog olimpijskog klikaškog klana, zavereničkog politikantskog klana, koji su bili rukovođeni rusožderstvom, opovrgli su to, sada moja knjiga ima jednu lažnu prognozu. Ispao sam lažni prorok.
Olimpijske igre su završene, ali se druge igre nastavljaju, od ovih velikih geopolitičkih, preko sitnih političkih, pa do ovih naših svakodnevnih, životnih? Šta mislite, da li je olimpijski duh preživeo mimo Olimpijskih igara?
— Olimpijski duh je veći od politikantskih ideja o Olimpijadi. Ona je jedina aktivnost ljudskog roda u kojoj kao pojam postoji „centar sveta“. To je nešto neophodno svim miroljubivim, humanim snagama ljudskog roda. Rusožderskim odlukama ovi birokratski pacovi iz MOK-a udarili su na sam uzvišeni pojam „centra sveta“. To je metafizički pojam. Oni rade isto što i teroristi koji bacaju bombe po civilima, kada automatima rešetaju po publici koja leži u koncertnoj sali. To je nešto besramno. Uvrediti tako Isinbajevu, plemenitu majku koja želi da odneguje svoje dete u duhu igara i harmoničnog pokreta, to je svinjarija.
Nedavno ste dobili nagradu Dositej Obradović za životno delo. Kakav je to osećaj? Kod nas je, nažalost, slučaj da nagrade za životno delo posebnim, plodnim ljudima dodeljujemo posthumno?
— Ja sam umakao, pobegao s lopate, pa sam mogao da dođem na pozornicu Narodnog pozorišta u Novom Sadu i da budem glavni junak te predstave. Došao je i moj prijatelj, tvorac lika Raše pronalazača, Ljubivoje Ršumović. Velika je čast da o tebi pred punom salom govori Ljuba Ršum.
Šta trenutno pišete, nešto za decu, nedavno ste izjavili da se spremate da pišete o Mečnikovu?
— Spremao sam se da pišem o najvećem nobelovcu svih vremena Ilji Iliču Mečnikovu. To je veliki ruski nobelovac, koji je uoči Prvog svetskog rata dobio nagradu za otkriće aspirina koji suzbija srčanu bolest, ali on nije čuven samo po tome, u Bugarskoj je izučavao jogurt. Tvrdio je da jogurt može da učini čoveka večnim, da nikad ne umreš, jer je jogurt tako lekovit. Verovao je i da će on živeti večno jer je pio mnogo jogurta, ipak je umro 1916. godine. Formirao sam plan knjige, ali sam morao da se služim drugom literaturom, shvatio sam da to neće biti originalno delo, odustao sam. U junu sam bio na vrhuncu, napisao sam „Kablarsku riznicu“. Trenutno ništa ne pišem, muči me nesanica, da li znate neki lek za nesanicu?
Malo je poznato da Vas sa Rusijom spajaju porodične veze? Kako se preko takvih veza upoznaje ta velika zemlja?
— Moj sin je ruski sveštenik. On je ruski zet. Kad se ženina majka u Moskvi razbolela, on i snaha Marinočka otišli su u Moskvu. On je negovao taštu, bila je šlogirana, nije mogla sama da se služi. Onda je jednog dana otišao u rusku patrijaršiju i vladiki rekao kako je i zašto došao u Rusiju, kako je taštu podigao iz kreveta, kako je vodi u brezovu šumu, to je najlepša brezova šuma u kojoj sam ja bio, i dobio je ponudu ruske patrijaršije da bude njihov sveštenik. Sada služi u jednoj crkvi u blizini železničke stanice Kitajgorod. Išao sam na venčanje svoje unuke pre dve godine, tako sam posle trideset pet godina ponovo bio u Tretjakovskoj galeriji. To je najlepša kulturna zadovoljština koju čovek može da dobije.
