Prlainoviću je prvo odgovorio olimpijski šampion u rvanju Davor Štefanek — poručio mu je da država ulaže u sportiste i da su njegove kolege i on do uspeha stigli upravo uz njenu pomoć. Potom je isto uradila i atletičarka Ivana Španović.
Veći deo potonje konferencije za novinare premijera Srbije bio je takođe posvećen toj temi — uglavnom je taksativno navodio brojke, milionska ulaganja države u vrhunski sport, i otvoreno vređao one koji otvoreno vređaju srpske olimpijce.
U svemu je, međutim, istina samo jedna: država Srbija zaista ulaže u vrhunske sportiste, ali ne i u bazu za njihovo stvaranje — a ta baza je u sportskim klubovima, počevši od školskog uzrasta. Ko ima dete u školi, veoma dobro zna da bez toga, na duge staze, nema vrhunskih rezultata.
Novinar „Sport kluba“ Vladimir Novaković je u razgovoru za Sputnjik rekao da su mediji ispolitizovali celu situaciju, i da se sada stiče utisak da su srpski sportisti „podeljeni u dva tabora“.
„Bilo koja vrsta politizacije u sportu je uvek problem. U ovoj situaciji glavni krivac jesu mediji — oni su temu odmah prihvatili i podigli je, uz pomoć javnosti koja je preko društvenih mreža sve to počela da deli i komentariše, na nivo na kojem je ispalo da među našim sportistima vlada razdor. Ali ovde su obe strane u pravu — svaka iz svog ugla. Za Davora Štefaneka znam, pošto smo kao regionalna televizijska i medijska kuća imali prilike da s njim i još 80 sportista iz regiona razgovaramo pre odlaska u Rio, da je ulaganje države u njega tokom priprema za Olimpijske igre bilo odlično, i da je on i očekivao zlatnu medalju, zato što se dobro spremao, a spremao se dobro jer je za to dobio dovoljno novca od države.
Vaterpolo je, međutim, na sasvim drugom kraju — vi tu ne finansirate pojedinca, nego čitav sistem razvoja jednog sporta, odnosno organizaciju klubova. A klubovi se nigde na svetu ne finansiraju. Ne postoji država u liberalnom kapitalizmu — a to je u ovom trenutku čitav svet, osim eventualno Severne Koreje — koja ulaže velike količine novca u klubove. I to je ono što je suština problema, i tu je Prlainović u pravu — u poslednjih 16 godina, Srbija je doživela da joj se dva prvaka Evrope u klupskoj konkurenciji ugase zbog nedostatka sredstava. Vaterpolo zaista nije skup sport, ali jednostavno niko nije zainteresovan da u njega uloži čak ni malu sumu novca. Suština je u tome da treba utvrditi šta je cilj, i treba ići ka tom cilju“, kaže Novaković.
Sagovornik Sputnjika napominje i da je Srbija na Olimpijskim igrama ovog puta ostvarila zaista odličan rezultat, i podseća da je i ministar sporta Vanja Udovičić odavno najavio ulaganja države u vrhunski sport.
„Ministar je to saopštio još u trenutku kada je stupio na funkciju. Tu u suštini imate dve opcije: ili ulaganje u bazični, školski sport, u razvoj dece, ili ulaganje u vrhunske sportiste, koji mogu da idu na Olimpijske igre, na velika takmičenja, svetska i evropska prvenstva. Ovo što su odabrali da urade jeste donelo rezultate — Srbija je praktično udvostručila broj medalja, i ima najbolji olimpijski rezultat od raspada SFR Jugoslavije. Osam medalja je apsolutni rekord“.
„S druge strane, u školski sport se ne ulaže, nema infrastrukture, deca bukvalno nemaju gde da isprobaju nove sportove, da se upoznaju s njima, a i kada počnu da treniraju, ne postoji ništa što je dostupno, besplatno, organizovano sistemski, što im daje mogućnost da probaju — moraju odmah da plaćaju za nešto što ih odmah opredeljuje samo za taj sport u koji su rešili da uđu, ili moraju da se bave sportom koji je isplativ — a u nekim od ovih manjih sportova morate da budete zaista kandidat za medalju na OI da bi neko uopšte ulagao u vas“.
„Tako da tu postoje dve suprotstavljene strane, ali jednostavno je trenutno tako — dok država ne bude dovoljno bogata da može da finansira i jedno i drugo, moraće da bira. Ono što je odabrala ovog puta je donelo rezultat, to je tih osam olimpijskih medalja“.
Novaković podseća i da Britanci imaju odličan model finansiranja vrhunskog sporta: na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti osvojili su 16 medalja, i tada rešili da ulažu u olimpijce.
To je dalo dobre rezultate, ali tek nakon 20 godina sistematskog rada. U Britaniji postoji, kaže sagovornik Sputnjika, odličan sistem evaluacije: pred svake Olimpijske igre, stručna komisija utvrdi šta su realni dometi sportista, a potom postavlja ciljeve vezane za njihovo finansiranje.
„Ukoliko sportisti ostvare cilj, dobijaju finansiranje i za sledeći put. Ukoliko ga prebace, dobijaju više, ukoliko podbace, dobijaju manje. Posle Londona 2012. jasno se videlo kako to funkcioniše u praksi — sedam-osam sportova koji i nisu bili baš preterano standardni, takoreći britanski — ali kao domaćini, oni su tada nastupali u svemu — odmah je izgubilo finansiranje, zato što nije bilo rezultata — recimo, rukomet je jedan od njih. Ta suma novca je potom uložena u biciklizam, koji je ostvario fantastične rezultate, kao i u još neke druge sportove — ali, recimo, dva sporta kojima je od tad smanjeno finansiranje su sad uspela da na ovim igrama u Riju osvoje dve zlatne medalje, što samo govori o tome da i to može da bude neka vrsta stimulacije, podsticaja — da kada vam smanje sredstva koja imate na raspolaganju, vi se potrudite malo više, kako biste ostvarili bolji rezultat i vratili finansiranje“.
„Olimpijski sport je preskup za finansiranje iz budžeta, i zaista treba naći nove izvore novca. Sume koje Srbija isplaćuje za olimpijske nagrade su sasvim pristojne, kada se uporede sa sumama koje će biti isplaćivane u regionu — to je dva puta više nego u Sloveniji i tri puta više nego u Hrvatskoj. Rusija ili Italija daju više, to je istina — ali zato Amerika ili Nemačka daju mnogo manje“.
Vladimir Novaković na kraju razgovora za Sputnjik dodaje i da postoji još jedna mogućnost: da Vlada Srbije uvede dodatni porez sportskim kladionicama, koji bi bio namenjen razvoju olimpijskog sporta, a da država iz budžeta počne da ulaže u bazične sportove u okviru školskog sistema.
