Kad se u Srbiji kaže „privatizacija klubova“, misli se prvenstveno na Partizan i Crvenu zvezdu. Još preciznije, na fudbalske klubove, iako je stanje u košarkaškim sekcijama ovih sportskih društava još lošije od fudbalskih. Za razliku od fudbalskih koji poseduju nešto i od imovine, košarkaški klubovi osim imena kao brenda, trofeja i navijača, nemaju ništa.
Crvena zvezda i Partizan nisu u vlasništvu države, nisu privatni, nisu vlasništvo navijača… već su i dalje registrovani kao udruženja građana. Njima upravljaju skupštine koje su izabrane prema neverovatnim statutima, a oni koje te skupštine treba da izaberu u (izvršnu) upravu klubova, postavljaju ljude koji ih biraju. Šokantno.
Institucionalna kontrola upravljanja ne postoji. U komunističko vreme to su radili policijski ili vojni generali, odnosno partijski činovnici koji su brinuli o klubovima, jer su se plašili suda partije. Već decenijama to više ne postoji. Klubovi su na vetrometini.
Glavni problem je, dakle, nepostojanje titulara svojine u sportskim klubovima. A kad se ne zna gazda, onda su klubovi svačiji i ničiji. Mešetarenje je naveliko. Svi uzimaju, svi zarađuju, samo država gubi.
Zato je premijer Aleksandar Vučić u pravu kad kaže da je potrebna privatizacija. No, pitanje je šta Vlada i premijer čine i šta su raniji premijeri činili da to reše.
Zakon se čeka predugo već. Pominjan je i leks specijalis. I na tome je ostalo. Za to vreme država kuka, preko javnih preduzeća pomaže te klubove, a onda sporadično — kao premijer pre neki dan — pomene kako klubovi reketiraju državu. Zašto im država to dozvoljava, ključno je pitanje.
Vreća bez dna nije primamljiva
Dobar deo sportista sa Zapada je na Olimpijske igre u Riju otišao tako što je novac — za pripreme, put, smeštaj i sve što treba za jedan takav turnir — uglavnom prikupljen od kompanija i pojedinaca.
Naravno, to ne znači da građani na Zapadu više vole sport od ljudi u Srbiji ili na Balkanu, već je po sredi prosta činjenica da postoji takozvani stimulativni porez, odnosno oslobađanje od (dela) poreza sponzorstava i investicija u sport.
Da je država Srbija učinila nešto slično, stvorio bi se preduslov za privatizaciju, odnosno interes da pojedinci i kompanije ulažu srpski fudbal i sport uopšte.
Tačno, u pravu je premijer kad kaže da Partizan i Zvezda ne mogu da nađu sponzore. Međutim, i to je problem države, a ne Zvezde i Partizana. Prvo zbog nepostojanja stimulansa za firme, a drugo zbog manjka firmi na tržištu. Treće, možda i najvažnije, zbog nepostojanja transparentnosti. Niko (pa ni bivši sportisti ponikli u tim klubovima) neće da ulažu teškom mukom zarađeno u vreću bez dna. Pritom, već sutra neko može da ih izbaci napolje iz kuće u čije su renoviranje previše uložili.
„Naša je ideja da mi od njih uzimamo pare, a ne oni od nas“, rekao je premijer Vučić pre neki dan u Skupštini. Ideja je odlična, samo poreski obveznici čekaju da krene njeno sprovođenje.
Naime, fudbal je ozbiljan i unosan biznis od koga koristi mogu da imaju ne samo klubovi, nego i kompletna privreda (ugostiteljstvo, marketing, industrija sportske opreme). Takođe, posredno to može da utiče i na urbanizam, saobraćaj, turističke usluge…
Još nije kasno, ako se hoće
Ako nema zakona o privatizaciji u sportu, ako nema najavljivanog leks specijalisa, postoji krivični zakon. E, pa barem u tom segmentu država može da ima institucionalni upliv u klubove i da počne sa uvođenjem reda i sprečavanjem mešetarenja. Ako su računi klubova u minusu desetine miliona evra, država mora da sprovede postupak i utvrdi ko je kriv za to.
Izjava „nemam snage“, podvukao je premijer Vučić, nije „značila da odustajem, već je označavala priznanje krivice zato što to nije do sada urađeno“. Pozdravljamo.
Vlasti su godinama birale između dva zla. Mogli su da privatizuju klubove preko noći i da oni dožive sudbinu klubova iz Rumunije i Bugarske, na primer, koje su pokupovali sumnjivi privrednici (čitajte ovo kao eufemizam) i tako navuku gnev navijača, odnosno birača. Drugi izbor, za koji se svi opredeljuju, jeste da zadrže status kvo, da pomažu klubove preko javnih preduzeća. I da kukaju.
Moramo primetiti, takođe, da se preuveličava moć navijača i njihova snaga kad se govori otporu privatizaciji.
Prvo, navijačima je najvažnije da je klub uspešan, pa ako vide da će on biti uspešan, da postoje garancije za dugoročno i transparentno gazdovanje, gro njih će takvu ideju podržati. Drugo, (pojedine) vođe navijača su već decenijama u svojevrsnom braku iz računa sa policijom, pravosuđem, političkim partijama, političarima… pa ne stoji ocena da su to grupe koje su previše otuđene i van kontrole.
Uostalom, setimo se Parade ponosa kad su navijači ostali kod kuće. Nešto ih je na to nateralo. Dakle, u tom slučaju država nije zakasnila. Kad je htela.
U sportu država previše kasni. Zato nema rešenja.
