Šešelj je, na konferenciji za novinare, rekao da SRS ima podatke da je 4. novembra 2000. godine, nakon „oružanog zauzimanja Narodne banke Jugoslavije“, Mlađan Dinkić, kao guverner, uputio zahtev da se 1.200 kilograma zlata u zlatnim rezervama u Beogradu proda na svetskom tržištu.
Predsednik radikala je dodao da zlato nije trebalo prodavati, dodajući da ni Jugoslavija u vreme Slobodana Miloševića nije prodavala zlato, kao ni komunisti, osim kratko posle završetka rata, te da je zlato trebalo da ostane u zemlji.
Taj zahtev je upućen Ministarstvu za spoljnu trgovinu SRJ, iako je Dinkić tada upozoren da se oružje i zlato nalaze na posebnom režimu i proceduri za izvoz i prodaju, kaže Šešelj.
Po nalogu potpredsednika Vlade SRJ Miroljuba Labusa zlato je prodato na Londonskoj berzi za 12 miliona funti, rekao je Šešelj.
„Mlađan Dinkić i Miroljub Labus su dva glavna kriminalca koji su opljačkali SRJ od 2001. do 2006. godine“, rekao je Šešelj.
Kako je naveo, zahvaljujući podzakonskim aktima o načinu trgovine zlatnim polugama, „Bor trejding“ i „Borska banka“ su izbegnuti u tom lancu, što je bio uobičajen model trgovine zlatom.
Šešelj tvrdi i da je Jugoslavija, po podacima koje je prethodno rukovodstvo Narodne banke iznelo, raspolagala sa 50 tona zlata u Beogradu i Bazelu, a da je pre 5. oktobra došlo do povećanja u deviznim rezervama od oko 100 miliona dolara, koje je, prema njegovim rečima, Vlada Kine Slobodanu Miloševiću dala bez kamate i mimo svih kreditnih aranžmana, „da vratimo kad budemo mogli“.
„Dosmanlijski režim je to zatekao, a šta se sa tim desilo to istraga tek treba da utvrdi“, rekao je Šešelj, preneo je Tanjug.
Kako je naveo, preko Labusa i tadašnje šefice kabineta potpredsednika Vlade SRJ Tatjane Dinkić vršen je pritisak na zaposlene u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu.
Prema njegovim rečima, 8. novembra 2000. godine je odobren izvoz 1.200 kilograma zlata na Londonsku berzu, a to je potpisala načelnica za spoljnotrgovinski sistem Ljiljana Antonijević, koja je posle imenovana za pomoćnika ministra, što je bila nagrada za pristanak za protivzakonitu radnju, tvrdi Šešelj, dok su oni koji su to odbili bili smenjeni.
„Zlato je izvezeno i prodato, što je predstavljalo model za naredne prodaje“, rekao je Šešelj i dodao da je „interesantno“ da je tih 12 miliona funti, oko 30 miliona nemačkih maraka tada, transferisano u „Evroaksis banku“ u Moskvu, koja je kasnije preimenovana i postala „jedna od čvorišnih tačaka za pranje novca“.
On je optužio i biznismene Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića da su preko te banke završavali poslove.
„Ta banka je uz pomoć tajkuna Vojina Lazarević i Vuka Hamovića postala mesto gde su završavani prljavi poslovi“, rekao je Šešelj i dodao da je Dinkić veliki deo deviznih rezervi prebacio kao depozit u tu banku i njima nekontrolisano raspolagao.
Šešelj se na konferenciji pozivao i na dokumenta do kojih je ta stranka došla iz „drugih izvora“, jer su, tvrdi, iz Narodne banke Srbije i Vlade SRJ nestali svi dokumenti o tom poslovanju.
Priču o srpskom zlatu pokrenula je nedavno na konferenciji posvećenoj inflatornim kretanjima guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, kratkom izjavom da iz Bazela nedostaje 46 tona zlata i da će se time još dugo baviti nadležni organi.
Kasnije je u javnosti pojašnjeno da je reč o 16,8 tona zlata koje je posle sukcesije pripalo Srbiji i Crnoj Gori.
