Tradiciju, konstatujemo, ne bi trebalo prekidati. Naročito ako je dobra.
Kada su me prošle godine posle polufinalne trke Tenkovskog biatlona, najgledanije i najinteresantnije discipline Međunarodnih vojnih igara u Rusiji, provozali na ruskom oklopnjaku T-72 B3, otišli su pravo u finale. Zajedno smo slavili njihovu bronzu.
Ovog puta, nažalost, finale im je „za dlaku“ izmaklo. U žestokoj konkurenciji završili su takmičenje na visokom petom mestu. Ispred njih su prošlogodišnji šampioni — Rusi, zatim Belorusi, Kinezi i Kazahstanci, koje ćemo 13. avgusta gledati u samoj završnici tog takmičenja.
Ipak, to nije uticalo na naš dogovor.
„Isprljaćeš se“, upozoravaju me.
Ma, opraće se“, odgovaram. Ko za to još mari.
Prilazim prašnjavoj stazi. Na tenku, koji je tek završio trku, čeka me moja stara i dobro znana ekipa. Posadu čine komandir tenkovskog voda poručnik Nikola Mišić i desetari — vozač Dejan Miljković i nišandžija Marjan Krstić.
Dogovor je bio da provozam tenk, ali ubrzo odustajemo od te ideje kada smo shvatili da za nama, u svojim tenkovima, idu i druge ekipe koje su tek završile polufinalnu trku.
„Nećemo rizikovati“, kroz smeh konstatujemo.
Zauzimam mesto — nišandžije.
„Sad si na najvažnijoj poziciji“, dobacuje nišandžija Krstić, koji se u polufinalnoj trci proslavio pogocima.
„Vozač je najvažniji“, šaljivo se pobunio Miljković.
Meni je ionako svejedno. Ja se već ludo zabavljam. Adrenalin radi svoje, osmeh ne silazi sa lica, vetar šiba pravo u lice… Tenk je u punoj brzini, trucka se po zemljanom putu.
Čuje se huka motora, gusenice „stružu“ suvu zemlju, prašina se podiže, leti na sve strane, uvlači se u nozdrve i u svaku poru…
Spuštam se u kupolu — mesto na kojem sedi nišandžija. Prostor je mali, gotovo ne možeš ni da se okreneš. U njega je tek jedva stalo sedište i „tabla“ sa komandama.
„Na sreću, nisam klaustrofobična“, pomislih.
„Zavalila“ sam se u sedište, natopljeno znojem. Vozača ne vidim. Vidim samo komandira. On je tu — u svom sedištu — pored mene.
Na glavi imam šlemafon — tenkovsku kapu, preko koje komuniciram sa posadom. Da nije nje, od buke motora, ne bismo se uopšte čuli.
Zagledam tablu, zavirujem na sve strane… Dobijam instrukcije i (ne)uspešno ih sledim.
Sve ono što mi se naizgled činilo lakim i jednostavnim sada shvatam da uopšte nije.
„Pa, i samo penjanje na tenk je ’poduhvat‘“, zaključujem.
Oni to rade sa lakoćom — jednim skokom već su na tenku, a drugim pokretom već su u „kabini“. Deluje tako prosto! Ali, nije.
Nišanim, a zatim upravljačem, nalik „džojstiku“, pokrećem top — levo, desno, gore, dole…
Podrazumeva se, ispražnjen je… Svi projektili su već završili u metama, tokom trke. Bezbedno je.
Menjam poziciju. Na kratko zauzimam komandirovo mesto — tek da i tu malo zavirim. Shvatam da mi je, ipak, najzabavnije da stanem na sedište, probacim glavu kroz otvor tenka i prosto uživam u vožnji i pejzažima koji se smenjuju.
„Drži se čvrsto za poklopac“, dobacuju mi.
Prešli smo put dug 4-5 kilometara, od poligona Alabino do kasarne, gde tenkisti treba da razduže ruski tenk.
Na mesto vozača sela sam tek da ga „osetim“ — postoje komande za upravljanje levo i desno, ali nema volana. Gleda se kroz periskop i još je, čini mi se, „tesnije“ nego u kupoli nišandžije i komandira, ali je podjednako zanimljivo i uzbudljivo.
„Položila si test. Sad si zvanično obučeni nišandžija na tenku T-72 B3“, kaže mi „kolega“ Krstić.
Ruska grdosija — T-72 B3 — na kojoj smo se vozili u Alabinu teška je 46,5 tona, a pokreće je, kažu, motor od 840 konjskih snaga. Razvija maksimalnu brzinu od 75 km/č. Potrošnja mu je od 230 do 450 litara dizela na 100 kilometara, u zavisnosti od vrste puta, odnosno terena.
Srpski tenkisti su se takmičili u Rusiji na ruskom tenku T-72 B3 koji je, prema njihovim rečima, nešto slabiji od M-84 kakav voze u Srbiji.
„Naš je dosta bolji“, jednoglasno konstatuju.
Srpski tenk M-84 može, recimo, da savlada prepreku visine do 85 centimetara, pređe rov širine 2,8 metara i bez pripreme kanal sa vodom, reku ili potok dubine 1,2 metra.
„Sa pripremom i dubinu vode do pet metara“, dodaje Miljković.
Prema Mišićevim rečima, ruski T-72 B3 i srpski M-84 „imaju iste taktičko-tehničke karakteristike, a razlika je samo u nišanskim spravama“.
Naoružanje ruskog tenka, na kojem smo se vozili, čine top kalibra 125 milimetara, (protivavionski) mitraljez kalibra 12,7 milimetara i spregnuti mitraljez PKT 7,62 milimetra.
Obuka za tenkistu traje tri meseca. Za to vreme mogu se naučiti osnove… Moja obuka trajala je znatno kraće.
Teška srca priznala sam sebi — od mene nikad neće postati tenkista, ali makar sada mogu da kažem da sam učila od najboljih.
Tenkisti koji su predstavljali Srbiju na Tenkovskom biatlonu u Alabinu kraj Moskve, prema mišljenju vojnih stručnjaka, najbolji su u našoj zemlji. Oni su profesionalci, koji funkcionišu kao tim i dišu kao jedan.
„Vidimo se sledeće godine u finalu i ponovo — u tenku“, poručili smo jedni drugima na rastanku.
