Od juče 16 američkih izvidničko-borbenih helikoptera ima novi dom u vazduhoplovnoj bazi Zemunik u Zadru, u Hrvatskoj. „Kajova vorior“ helikopteri poklon su Amerike hrvatskim oružanim snagama i početak najavljenog naoružavanja radi, kako tvrde Hrvati, modernizacije u naoružavanju svoje vojske.
Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, tokom primopredaje tih letelica ponovila je da se „ne radi ni o kakvom iskazivanju moći Hrvatske, kako joj to spočitavaju susedi“. Njene reči je u startu opovrgla Džulijeta Vals Noys, ambasadorka SAD u Hrvatskoj, insinuirajući svojom izjavom da je modernizacija hrvatske helikopterske flote cilj i Hrvatske i SAD, u sklopu širokog spektra civilno-vojnih zadataka, koja će povećati hrvatske vojne sposobnosti, posebno u misijama održanja mira.
„Republika Hrvatska u ovom delu Evrope značajan je i odgovoran partner i saveznik i primer je drugima kako treba izgrađivati i doprinositi zajedničkom sigurnosnom okruženju“, izjavila je ona.
Međutim, da li je naoružavanje ofanzivnim oružjem države koja je i geografski deo relativno rovitog Balkana i koja je odnedavno i član EU i NATO, zaista doprinos sigurnosti, ili Amerika ima druge namere sa Hrvatskom?
Većina medija u regionu, pa i u Hrvatskoj, nije u svojim analizama baš uverena u dobre namere ni Amerike, niti u priče Hrvatske da je u pitanju samo modernizacija hrvatske vojske.
U Bosni i Hercegovini još pre pola godine, kada je Vlada Hrvatske i javno obelodanila da će krenuti da „unapređuje svoju vojsku“, potegnuto je pitanje Dejtonskog sporazuma i člana 4, Aneksa 1-B, koji se odnosi na limit u naoružavanju Hrvatske, BiH, Crne Gore i Srbije u pet kategorija: artiljerija, borbeni tenkovi, borbena oklopna vozila, borbeni vazduhoplovi i napadački helikopteri.
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koja je prema Dejtonskom sporazumu jedina nadležna da iznese tumačenje o tome krše li zemlje regiona nabavkom oružja svoje obaveze iz tog sporazuma, u bosanskim medijima je dala tumačenje prema kojem Hrvatska ne krši sporazum, ali ne i odgovor na pitanje kako je to moguće, jer je Hrvatska upravo nabavila borbene helikoptere sa sistemom samonavođenja raketa vazduh-vazduh, koje mogu da pređu „granicu“ iz aneksa Dejtonskog sporazuma od 300 kilometra dometa. U kontekstu toga i predsedavajući BiH Bakir Izetbegović najavio je da će se „ i BiH morati da uključi u modernizaciju naoružanja ako se ovako nastavi“.
„Ako to rade Srbija i Hrvatska, moraćemo i mi“, rekao je Izetbegović.
I pojedini hrvatski vojni analitičari uvereni su da Vlada Hrvatske, s obzirom da je ta država članica NATO-a, nije baš uverljiva kada priča da je hrvatskoj vojsci potrebno „ofanzivno naoružanje“. Isto tako nisu sigurni ni u dobre namere Amerike, ubeđeni da ta zemlja od Hrvatske pokušava da napravi, kako su rekli, „svoju bazu unutar NATO-a, kao i da od hrvatske vojske naprave još jednu članicu te vojne alijanse koju će po potrebi uvlačiti u moguće ponovne incidente u regionu“.
Dakle, koliko je zaista opasna nova hrvatska igračka?
Izviđački i borbeni helikopteri koji nose ime najratobornijeg indijanskog plemena Kajova iz roda Apača, imaju širok dijapazon delovanja: vođenje protivoklopne borbene, neposredna vatrena podrška, praćenje i zaštita konvoja, navođenje i korekcija precizne artiljerijske vatre, kao i borba u urbanim područjima. Odlikuju ih dobre borbene i manevarske karakteristike, a mogu da dejstvuju u svim vremenskim uslovima danju i noću. Imaju i odličan sistem za samozaštitu. Ukupna ugovorena obaveza između Hrvatske i Amerike u toj kupovini je 34,8 miliona dolara.
Od toga Vlada SAD iz fondova pomoći plaća 20,1 milion, dok Hrvatska iz budžeta Ministarstva odbrane dotira preostalih 14,7 miliona dolara. Hrvatsko će plati i PDV koji iznositi oko 13,5 miliona dolara. Realna vrednost tih helikoptera zajedno sa trenažerima je oko 220 miliona dolara, a cena po helikopteru je oko 13 miliona.
Svih 16 aviona koji su od sada vlasništvo Hrvata proizvedeno je između 2010. i 2012. godine i imaju od 100 do 600 sati naleta. Dakle, praktično su novi. Inače, taj tip helikoptera je jednomotorni laki helikopter, sa dva člana posade namenjen za izviđanje bojišta i vatrena dejstva, kako po ciljevima na zemlji, tako i po niskoletećim i sporim ciljevima u vazduhu.
Taj tip helikoptera je prvi put korišćen u ratu u Persijskom zalivu u borbi protiv iranskih brzih čamaca. Najozbiljnija prednost kod tih letelica je ozbiljna, vrlo savremena elektronska oprema: senzor, sistem MMS („Mast mauntid sajt“) smešten je u loptasto kućište montirano iznad nosećeg rotora.
MMS obuhvata žirostabilnosnu platformu, na kojoj se nalazi televizijski sistem sa TV kamerom, koja uvećava 12 puta. Tu su još optički sistem, termo osmatranje i laserski daljinometar. Drugim rečima, sve to omogućava praćenje ciljeva sa niskim kontrastom, istovremeno praćenje šest ciljeva, indikator pokretne mete, prepoznavanje ciljeva, ponovni automatski zahvat cilja koji je prethodno izgubljen usled različitih ometanja. Svi sistemi su upotrebljivi, kako tokom dnevnih, tako i tokom noćnih zadataka.
Opremu za zaštitu helikoptera čine infracrveni ometač, signalizator radarskog ozračenja i sistem za detekciju laserskog ozračenja. Video-rekorder može da snima do dva sata sa kopilotovog višenamenskog pokazivača, a helikopter ima i uređaj za prenos slike sa osmatračkih uređaja, u realno vreme.
Naoružanje se kači na dva bočna nosača, a moguće su razne kombinacije. Helikopter može da ponese do dva kontejnera sa mitraljezom M3P ili M296 kalibra 12,7 milimetara, četiri protivoklopne rakete sa laserskim vođenjem, dometa do osam kilometara. Ima i mehanizam za samonavođenje rakete vazduh-vazduh.
Treba napomenuti da su Hrvati u više navrata u svojim izveštajima o bezbednosnoj situaciji i okruženju istakli da su dešavanja na Balkanu takva da bi lako moglo da se desi da Republika Srpska sprovede svoje namere i održi referendum o osamostaljenju, što bi sigurno dovelo do novih oružanih incidenta u neposrednoj blizini Hrvatske.
Sa druge strane, Zagreb redovno upozorava svoje zapadne mentore da je Srbija, kao država koja se deklariše kao vojno neutralna, „posredno nepredvidiva, jer sedi na dve stolice — deo je Partnerstva za mir pri NATO-u, a i istovremeno je sa Rusijom na ’granici‘ vojne saradnje“.
Ozbiljni vojni istoričari iz Hrvatske, ali i iz regiona, upozoravaju da bi „novo koncentrisanje naoružanja u regionu, koji nije ni politički ni bezbednosno stabilan, bilo guranje u novi balkanski pokolj“.
