Zakon o nadležnosti za procesuiranje ratnih zločina i prava hrvatske manjine u Srbiji, iako se zvanično navode, sasvim sigurno nisu jedini razlozi zbog kojih Zagreb blokira Beograd u daljem pregovaračkom procesu sa EU. Ako se može suditi po izjavama koje su stigle iz Budve, sa ovih dana održane šeste konferencije o regionalnoj bezbednosti, možda ima istine u pričama da Hrvatska u ovoj odluci ima „malu pomoć“ prijatelja iz NATO-a, kojima se ne sviđa ideja da Srbija, jedina u regionu, ostane van njegove zone.
Naime, Crna Gora željno iščekuje dan kad će postati deo NATO-a. Makedonija je aplikaciju poslala poodavno i, da nije protivljenja Grčke, već bi bila članica. Bosna i Hercegovina, bar kad je reč o Federaciji, rado je saslušala reči zamenika generalnog sekretara NATO-a Aleksandera Veršboa da jedva čeka njihovu aplikaciju, koji je ocenio da bi se time „region našao u potpunom stanju bezbednosti“.
Veršbou, koji je bio gost na skupu u Budvi, nije propustio priliku da kaže koju reč i o Srbiji, napominjući da naša zemlja, iako ne želi da aplicira, sarađuje sa NATO-om.
„Nemamo ništa protiv odnosa Srbije i Rusije. Ali — ako stvari krenu tako da Rusija počne da se ponaša kao u slučaju Ukrajine, onda problem postoji“, naglasio je zamenik generalnog sekretara NATO-a.
Bezbednost regiona bila je i tema govora predsednika Slovenije Boruta Pahora, koji je podsetio da članice NATO-a u regionu imaju odgovornost da više sarađuju, da ne bi došlo do bezbednosnih problema na zapadnom Balkanu. I Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarević potrošila je podosta reči na veličanje uloge NATO-a u regionu, ali je vešto izbegla da dâ precizniji odgovor — kakve veze imaju blokada Srbije na evropskom putu i (ne)članstvo u NATO-u?
Hrvati su, podsećanja radi, na dan kad su postali članica ovog vojnog saveza rekli da su „mala država koja je sada iskoračila iz svoga regionalnog konteksta, i uskočila pravo u najjači prostor svetske politike“. Tumačeći danas njihove postupke vezane za Srbiju, lako bismo mogli da zaključimo da su svoj „politički glas“ kao deo „najjačeg vojnog saveza“ upravo iskoristili na nama. Koju bi korist Hrvatska mogla da ima? Hrvatska je inače od svih zemlja bivše Jugoslavije najzaduženija, a njen spoljni dug prešao je 54 milijarde evra. Ekonomski analitičari iz Hrvatske od prošle godine upozoravaju da ova zemlja bez radikalnih reformi neće moći da izbegne bankrot.
„Sa sadašnjim načinom rada za tri ili četiri godine biće prisiljena da pregovara sa poveriocima, i biće u istoj situaciji u kojoj se danas nalazi Grčka“, zaključili su oni.
Ako se sabere dva i dva, vrlo je moguće da Hrvati, pokušavajući da izbegnu „grčki scenario“, rado koriste šansu da, kao produžena ruka NATO-a, „ucenjuju Srbiju“.
Naime, nije tajna da Srbija i Rusija razgovaraju o mogućnosti prema kojoj bi Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu dobio neke povlastice slične onima koje NATO već ima u Srbiji — poput diplomatskog statusa za njihovo osoblje. NATO koji po svaku cenu želi da bude što bliži ruskim granicama zato sprovodi ozbiljnu kapanju o takozvanoj „ruskoj agresiji“. Alijansa takođe koristi svaku priliku da „udari packu“ Rusiji i da joj gde god može podmetne nogu.
Zvanično, to ne čini u Srbiji, pa smo više puta čuli izjave čelnika NATO-a da članstvo u Alijansi nije uvezano sa evrointegracijama Srbije, kao i da je vojna neutralnost izbor na koji Beograd ima puno pravo. Ali nezvanično, a to će reći i neki domaći političari poput Vuka Draškovića, članska karta NATO-a je nešto što bi ubrzalo evropski put Srbije.
Ako se zna da Srbiju čeka promena Ustava, kao i da će priznanje Kosova, sada je već izvesno, biti uslov za prijem u EU, može li se desiti da u okviru tvz. usaglašavanja sa standardima Unije „u paketu“ strada i vojna neutralnost koju za sada ovaj najviši državni akt čuva. Pritisci te vrste jačaće i iznutra (od evroatlantističkih stranaka) i spolja, a možda su ovi iz Hrvatske uvertira u to. S druge strane, ako bi Hrvatska uspela da „kočeći Srbiju na EU putu“ natera Beograd da bar „zahladi“ odnose sa Moskvom, onda bi lako moglo da se desi da to „unovči“ tako što bi NATO iskoristio svoj politički uticaj na države članice (i njihove banke) da, ako ne otpišu, a ono bar smanje kamate (trenutno su 5 do 5,5, odsto na ukupan dug) čime bi Hrvatska uspela da izbegne „grčki scenario“.
