Posle devet meseci velikih zategnutosti, predsednici Rusije i Turske, Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan, obećali su da će popraviti odnose dveju zemalja.
Bez obzira na to koliko je susret doneo konkretnog, sama njegova simbolika bila je dovoljna da, u najmanju ruku, izazove nervozu na Zapadu. Pored toga što je jedna od najvažnijih članica NATO-a, sa brojčano drugom najvećom armijom u tom savezu, Turska je od vitalnog značaja za zaustavljanje talasa izbeglica iz Azije u Evropu.
Međutim, brojni problemi opterećuju odnose Ankare sa njenim saveznicima. Pregovori sa EU o viznoj liberalizaciji praktično su zaustavljeni, zbog različitog shvatanja sporazuma o izbeglicama, koji su EU i Turska potpisale — dok Turska sporazum shvata kao obećanje da će EU što pre ukinuti vize turskim državljanima, EU insistira na standardima koje Turska treba da ispuni, bez obzira na potpisani sporazum.
Ni tursko-američki odnosi nisu nimalo jednostavniji. Štaviše, zakomplikovali su se posle neuspelog vojnog puča. Već godinama u sporu oko američke podrške Kurdima u Iraku i Siriji, antiamerikanizam u Turskoj raste posle optužbi da su SAD imale ulogu u organizaciji puča i nakon razočarenja Bele kuće njegovim slomom.
Turske zvaničnike dodatno je razbesnela nespremnost predsednika Obame da izruči Fetulaha Gulena, verskog lidera koji živi u SAD, a koga turske vlasti optužuju za organizovanje puča.
Sirija ostaje jabuka razdora
U toj i takvoj atmosferi, turski predsednik Erdogan sastao se u Sankt Peterburgu sa Vladimirom Putinom. Ruski analitičari imaju podeljene stavove o iskrenosti turskog predsednika u želji da popravi odnose sa Moskvom. Obnova ekonomskih odnosa dobra je za obe zemlje, ali ostaju nerešena mnoga politička pitanja, pre svega su velika neslaganja oko Sirije.
Za profesora Diplomatske akademije pri Ministarstvu spoljnih poslova RF Sergeja Serjogičeva, veoma je indikativno to što je Vladimir Putin istakao postojanje određenih nesuglasica između Ankare i Moskve povodom Sirije. To govori da Turska nema nameru da kardinalno menja svoju poziciju u Siriji. Moguće je da će biti nekih manjih pomaka, ali bitnih neće, smatra on.
„Znači da ostaje mogućnost rasplamsavanja konflikta između Rusije i Turske u budućnosti, jer mi se i jesmo posvađali zbog Sirije. Sad kruže priče da je navodno pilot aviona koji je oborio ruski bombarder bio jedan od pučista, i tako dalje. Stvar je u tome što je obaranje ruskog aviona sve skupa bilo jasna poruka da je Rusija ’predaleko‘ otišla u Siriji. Tek je kasnije situacija u Turskoj došla do tačke ključanja i Erdogan je birajući između prevrata i poboljšavanja odnosa sa Rusijom ipak bio prinuđen da izabere drugu opciju. Može se naravno govoriti i da on iskreno i dobronamerno želi da poboljša odnose sa Rusijom, ali bojim se da to nije tako“, smatra Serjogičev.
Direktor Instituta političkih i socijalnih studija Crnomorsko-kaspijskog regiona Nadein Rajevski smatra da je za rešenje sirijske krize od ključne važnosti zatvaranje tursko-sirijske granice, koja je sve vreme trajanja sukoba u Siriji bila porozna za šverc, prelazak stranih džihadista na sirijsko ratište i doturanje opreme i naoružanja džihadistima.
„Nije tajna da je upravo sa teritorije Turske u Siriju stizao najveći broj militanata. To je počelo još od prvog bataljona, koji je bio formiran na turskoj teritoriji i koji su činili mahom Libijci, pristalice Al Kaide iz Severne Afrike. Oni su bili motivisani time što je Asad pomagao Gadafiju, pa su oni potom želeli da se osvete Asadu. Tako se počelo sa prvim odredima, a onda je polako na desetine hiljada terorista stiglo na teritoriju Sirije iz Turske i sve to su mahom finansirali Saudijska Arabija i Katar. Postoje i drugi, sitniji finansijeri militanata iz drugih islamskih država“, smatra Rajevski.
U ovom trenutku teško je očekivati strateški dugoročni dogovor Rusije i Turske o Siriji, ali kratkoročni taktički dogovori, pre svega o Alepu i granično tursko-sirijskom području su mogući, smatra Dušan Proroković iz beogradskog Centra za proučavanje strateških alternativa.
„Rusiji je u interesu da u drugom po značaju gradu u Siriji Asad i njegove oružane snage preuzmu kontrolu, a Turskoj je u interesu da se u njenom zagraničnom području smire tenzije. Posmatrano u tom kontekstu, može doći do kratkoročnog dogovora“, kaže Proroković.
Dugoročni dogovori Rusije i Turske o Siriji za sada nisu mogući zato što je u građanski rat u toj zemlji umešano jako mnogo faktora i nije moguće preciznije prognozirati razvoj situacije, smatra Proroković. Formiranje nezavisnog Kurdistana, rastući uticaj islamista u Turskoj i položaj Iraka, nepoznate su u složenoj bliskoistočnoj jednačini, kaže on.
„Više se ne dovodi u pitanje samo budućnost predsednika Asada, Erdogan je na dnevni red stavio i pitanje nezavisnog Kurdistana. Kako sada stoje stvari, nezavisnog Kurdistana u Iraku će, u razumnom vremenskom periodu biti. Erdoganu je u interesu da gasi požare, ima ih isuviše u Turskoj. U iznudici je preduzeo neke poteze i odlazak u Rusiju treba gledati na taj način. Potrebna mu je podrška da spreči formiranje Kurdistana, ali o Siriji odlučuje mnogo više faktora, to nisu samo Rusija i Turska“, zaključuje Proroković.
Obnova odnosa kroz ekonomiju
Obnova „Turskog toka“ bila je jedna od važnih tema sastanka dva predsednika, a kako će plan o njegovoj izgradnji biti realizovan, ostaje da se vidi u budućnosti. Nadein Rajevski podseća da je turski predsednik bio taj koji je projektu postavljao prepreke, pošto je Vladimir Putin osudio turski genocid nad Jermenima.
„Već tada su ruski inženjeri počeli da osmišljavaju alternativu „Turskom toku“ i osmislili „Severni tok 2“, koji bi išao preko Nemačke sve do Italije. Za sada se govori da bi „Turski tok“, ako dođe do njegove realizacije, trebalo da ima dva kraka, jedan za tursko tržište, drugi za Evropu… Ipak, ne verujem ni da će sve ovo ići tako lako“, kaže Rajevski.
Ipak, obnova ekonomskih odnosa je veoma važna tema s obzirom na gubitke koje je Turska pretrpela u oblasti turizma i građevinarstva. Od kada su zaoštreni odnosi dveju zemalja, broj ruskih turista koji letuju u Turskoj pao je od 4,5 miliona na oko 170.000, dok je turska građevinska industrija zabeležila gubitak od oko 45 milijardi dolara zbog ruskih sankcija.
„Turska dakle ima veliki interes da obnovi odnose sa Rusijom, jer se radi o ozbiljnim sumama i velikom broju radnih mesta, a time i priličnoj zaradi za tursku ekonomiju. Kako bi se sve ovo obnovilo, turske firme moraju opet da izlaze na tendere, iznova da potpisuju ugovore itd. Dakle, već su određeni gubici nastali i neće ih biti lako nadoknaditi, jer su se za ovih nekoliko meseci već pojavili novi građevinski izvođači i Turci će morati ponovo da se bore za građevinsko tržište. Ipak, recimo i da su Rusi uvek bili zadovoljni saradnjom sa turskim firmama, jer oni u principu kvalitetno grade. Ali ovde se ne radi o obnovi odnosa koja će se desiti preko noći, za to je ipak potreban veliki rad“, objašnjava Rajevski.
Kada se svedu računi, utisak je pozitivan
Globalno posmatrano, rezultati sastanka dvaju predsednika su pozitivni, smatra Rajevski, bez obzira što nije bilo značajnijih pomaka.
„Najvažnije je što smo videli da je Turska otvoreno pokazala da želi da obnovi odnose, i to ne samo državne, i ne samo ekonomske, već i lične između Putina i Erdogana. Deluje da je turska strana uspela da ubedi da je iskrena u svojim namerama i time je i počeo proces obnavljanja odnosa. Za taj proces će biti potrebno vreme, ali je važno da je on počeo“, kaže on.
Iako ne treba zaboraviti obaranje ruskog aviona novembra prošle godine, situaciju bi trebalo trezveno oceniti i gledati u budućnost, smatra politikolog Aleksandar Dudčak.
„U svakom slučaju poboljšavanje odnosa Turske i Rusije je korisno za obe strane i trebalo bi tražiti zajedničke imenitelje. Verujem da se na dnevnom redu svakako našla Sirija i izgradnja ’Turskog toka‘, koji će, kako stoje stvari, biti realizovan. Mislim da je Turska zainteresovana za normalizaciju odnosa sa Rusijom i moguće je čak da će nakon faze zahlađenja doći do značajnog poboljšanja odnosa. Turska želi da se u punoj meri vrati na rusko tržište, između ostalog kako bi izvozila svoje poljoprivredne proizvode“, kaže Dudčak i napominje da je u ovom trenutku važno da Rusija i Turska reše strateške probleme u bilateralnim odnosima i odrede dalje pravce razvoja.
Međutim, čak bi i sadašnja uzdržana saradnja dveju zemalja mogla da blagotvorno utiče da Erdogan povrati autoritet u svojoj zemlji, zaključuje Dudčak.
Sergej Serjogičev sumnja u iskrenost Erdoganovih namera i navodi da je turskom predsedniku prioritet stabilnost u zemlji, čiji ustav namerava da promeni. Erdogan planira uvođenje predsedničkog sistema u Turskoj i stabilnost mu je potrebna kako bi svoje namere sproveo u delo.
„Svedoci smo da se to već i dešava u praksi. Njemu su sad podređeni operativci oružanih snaga, a do nedavno su ove strukture dobijale naređenja od premijera. To što se sad dešava je naravno kršenje ustava, o čemu su govorili i pravnici iz njegove administracije. Ipak, izgleda da društvo na sve to reaguje nekako mirno, iako je jasno da se oružanim snagama daje sve više uticaja i ovlašćenja. Koliko će stanovništvo to trpeti, ne znam“, navodi Serjogičev.
Tu, prema njegovim rečima, i leži glavna opasnost za stabilnost u Turskoj. Masovnim hapšenjima u bezbednosnom sistemu zemlje, turske vlasti pokazuju bojazan od novog puča i da ne zna iz kog pravca da ga očekuje.
„A biće novih pokušaja svrgavanja Erdogana i vojnog prevrata, turski predsednik to vrlo dobro shvata. Odlično to razume i sam predsednik Putin, koji govori da će doći do postepenog ukidanja sankcija u odnosu na turske kompanije. Jasno je ruskom predsedniku da Erdogan možda može ostati na vlasti još svega nekoliko meseci“, zaključuje Serjogičev.
