Vlastimir Vlasta Velisavljević, živa legenda srpskog glumišta, čovek koji je za vreme karijere duge čak osam decenija ostvario oko 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, za Sputnjik govori o svojoj ljubavi prema Rusiji, o teškoćama ratova koje je preživeo, kao i o uticaju političkog opredeljenja na njegovu karijeru…
Savremenik ste velikih glumačkih imena kao što su Žanka Stokić i Ljubinka Bobić. Da li ste imali tu sreću da upoznate neku od njih dve, ili možda sa Bobićevom da zaigrate u nekom od Nušićevih komada?
— Ne, nisam mogao, toliko nisam bio savremenik sa njima da bih mogao, ali sam gledao Žanku kao „Gospođu ministarku“, to pamtim još kao dete. A Ljubinku Bobić i posle rata, to je bila atrakcija otići dole u taj pozorišni bife gde je ona ordinirala. Nisam imao priliku da je gledam, znam da je i pisala, kažu da je bila dobar pisac komedija, radila je neke komade i oni su igrani. Ali Žanku pamtim, znam da je bila skrajnuta, da joj je bilo zabranjeno da se pojavljuje u pozorištu, da igra. Bojan Stupica je urgirao preko svojih političkih veza, Kardelja i drugih, i uspeo je da je skinu sa zabrane, ali je već bilo kasno. Ona je na sam dan kada je trebalo da primi rešenje da se ponovo aktivira umrla. Sahranila ju je njena kućna pomoćnica na Topčiderskom groblju i ja kad god odem tamo, odem na njen grob.
Svedok ste vremena o kojem danas retko ko može da priča iz prve ruke. Preživeli ste raznorazne ratne strahote. Pretpostavljam da se nerado sećate tog perioda života, ali sam sigurna da bi današnjim generacijama bilo dragoceno da čuju nešto o, recimo, bombardovanju Beograda ili teškoćama Drugog svetskog rata…
— Morao bih da počnem od ovog poslednjeg bombardovanja 1999. godine. Ja sam spavao, a moja supruga Nada je bila užasnuta, počela je da lepi prozore i u revoltu mi je rekla: „Kako možeš da spavaš kada bombarduju?“ Odgovorio sam joj: „Nado, meni je ovo treće bombardovanje, meni ovo nije ništa“. Ovo treće pamtim po zlu, kao i drugo. Drugo bombardovanje je opet bilo savezničko, opet angloameričko, bilo je najstrašnije. Pokušao sam da pobegnem iz grada, prošao sam Krunskom ulicom, tamo je, na mestu gde je sada Studentska poliklinika, bilo porodilište i video sam užasnu sliku — dečje nogice su visile sa grana okolnog drveća, porodilje su ležale pored rastavljenih dečjih krevetaca.
Prvo bombardovanje sam doživeo kod „Londona“, a kršten sam malo niže, u Crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Godine 1941. je tu pala bomba u jedno sklonište, a sklonište je bio rov pokriven sa malo zemlje i dosta ljudi je tu ušlo misleći da će se spasti, međutim, bomba je pala pravo u sklonište. Bilo je mnogo mrtvih i sećam se da sam ja od Jadransko-podunavske banke, to je sada ova banka kod „Londona“, trčao da vidim da li ima nekoga preživelog. Video sam užasnu sliku — prodavca đevreka kako leži mrtav, a korpa đevreka rasuta pored njega, strahote i scene koje sam nakon toga video mislim da ne bi bile primerene za ovaj razgovor.
Od kada datira Vaša velika ljubav prema Rusiji koju nikada niste krili?
— Predratni Beograd je bio stecište ruskih intelektualaca, nije bilo učenika u mojoj generaciji koji nije u školi ili na fakultetu imao Rusa profesora. I danas možete da vidite njihove potomke po raznim univerzitetima. Bela emigracija je donela ovde nešto što je fantastično. Balet je donela, operu je donela, i kada uzmete ko su bili reditelji onda… Ovde je dolazio i Šaljapin da peva u Narodnom pozorištu „Don Kihota“ sa Žarkom Cvejićem. Hoću da kažem koliki je ruski uticaj bio. Kafane su bile, bio je čuveni Hadžbek, pa čuvena Jančevecka… Upoznao sam jednog divnog čoveka koji je na Radio Beogradu izveštavao o vodostanju. Bio je Rus, emigrant i mnogo je znao da ispriča, od njega sam čuo mnogo prekrasnih stvari o istoriji Rusije. A moja istinska ljubav prema Rusiji je počela od onog trenutka kada sam video te Ruse prilikom oslobođenja Beograda kako su ginuli… Sve se to sada nekako po malo izgubilo, sve to poštovanje prema tim žrtvama. Vlast se seti da groblje Oslobodilaca Beograda malo sredi, popravi samo kad dolazi neka delegacija iz Rusije, inače bi bilo potpuno zaboravljeno.
Koliko je politika uticala na Vašu karijeru?
— Dosta, moj boravak u tom zatvoru i sve što se sa mnom desilo uticao je silno na moju karijeru. A dotle sam imao baš lepu perspektivu. Već na drugoj godini Akademije smo Pepi, Đuza i ja bili angažovani u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ali kada su mene uhapsili i porodice su bile prokazane i niko se nije ni usuđivao da ode kod mojih roditelja, jedino je moja divna koleginica sa klase, velika glumica, pokojna Bosiljka Boci sa reputacijom koju je već imala otišla kod mog oca i pitala: „Čika Milane da li Vam treba nešto?“ To je bio veliki, veliki rizik za nju, ali ona se nije obazirala i zbog toga sam joj i danas zahvalan. Dakle, smetalo mi je u karijeri mnogo, otišao sam u Mostar, pa sam iz Mostara otišao u Tuzlu i sticajem okolnosti je Beogradsko dramsko pozorište gostovalo u Tuzli i tu dođe moja klasa i tako me vrate u Beograd posle mnogo, mnogo vremena i preživelih nedaća. Već su svi od mojih kolega pravili karijere, igrali mnoge predstave, a ja sam se dočepao prve premijere, to je bila „Autobiografija“ Nušićeva i Mihiz napiše jednu briljantnu kritiku o čitavoj predstavi i mene proglasi glavnim krivcem za smeh. Meni je to mnogo značilo i posle toga je sve krenulo svojim tokom.
Postoji jedna anegdota vezana za Staljinovu sliku sa ličnom posvetom Vama…
— Moj pokojni drug i prijatelj Nikola Simić je bio veliko spadalo. On i Brana Đorđević, profesor na Pozorišnoj akademiji, kada se udruže to je bila odmah pozorišna predstava. Pošto je Nikolin otac bio pekar i imao je u radnji uvek slike, pre rata prvo kraljevu, pa Nedićevu, onda je došlo oslobođenje i stavio je odmah Titovu, ali ispod nje je, da niko nije znao, bio Staljin i kada su Nikola i Brana skidali to videli su tu Staljinovu sliku i dogovorili su se da mi pošalju posvetu i napisali su: „Dragom Vlasti, Josif Visarionovič“ i to su mi ostavili u mojoj pozorišnoj garderobi. Ja to nisam dirao i slika tu stoji do danas.
Iza Vas je preko 350 uloga. Koje su po Vašem mišljenju urezale najdublji trag u Vašoj karijeri? Koje su Vam bile najteže za spremanje, a koje su Vam najviše prirasle za srce?
— Najdraža mi je ona uloga koju sam posle sve svoje golgote i progona igrao u Mostaru. Tamo sam imao i izuzetnu sreću, bio je jedan divni upravnik Safet Ćišić, pokojni, koji je dovodio značajne reditelje i glumce iz čitave Jugoslavije i doveo je iz Beograda celu jednu glumačku klasu da budu članovi mostarskog pozorišta, ali ja sam tamo bio prvi, prvi prvi iz nevolje pošto niko nije hteo da me primi. Mene je upravo on doveo dole. Doveo me je u mostarsko pozorište gde sam odigrao divne uloge sa najznačajnijim rediteljima stare Jugoslavije. To su mi drage, značajne uloge. Kada sam prešao u tuzlansko pozorište situacija je bila vrlo slična. I tu sam igrao lepe uloge.
Postoji li neka uloga koja je Vama ostala nedostižna i neostvarena? Koju možda niste imali priliku da odigrate, a želeli ste?
— Ne, nikada nisam bio, što Nemci kažu, „jedač uloga“, ne, na moju sreću. Uvek sam voleo to pozorište u sebi. I sada idem na predstave, gledam predstave, volim da vidim dobre glumce, ali ni za jednom ulogom ne čeznem.
