„Drago, do kada ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?“, pitao ga je 1978. argentinski sveštenik, piše Pilsel u autobiografskoj knjizi „Argentinski roman“.
U svojoj autobiografiji Pilsel opisuje put koji je prošao, od zadojenog poklonika ustaštva, preko svešteničkog poziva, dobrovoljca na hrvatskoj strani u „Domovinskom ratu“, kako u Hrvatskoj nazivaju rat 1991—1995, do prominentnog antifašističkog humaniste, borca za ljudska prava i jednog od prvih novinara koji je ukazao na zločine počinjene nad Srbima tokom i nakon operacije „Oluja“.
Raspirivanje ustaštva, čega smo svedoci poslednjih meseci i dana, a posebno u petak 5. avgusta u Kninu, Pilsel objašnjava politikom koju u Hrvatskoj vodi vladajući HDZ. Proces reustašizacije Hrvatske počeo je osnivanjem HDZ, ublažen je detuđmanizacijom posle 2000, ali je obnovljen posle poslednjih izbora u Hrvatskoj.
„To je proces koji je dugo trajao, ali koji je buknuo u epizodi s Karamarkom, od kojeg se HDZ sada pokušava maknuti. Novi šef HDZ-a, Andrej Plenković, i ljudi koji ga prate, pokušavaju vratiti stranku prema desnom centru, žele da se liše ustaške retorike. Na izbore 11. septembra idu bez neoustaša iz stranaka prava. Videćemo prvo kako će HDZ proći na izborima i ako formiraju vlast, koga će dovesti za ministre. Videćemo koliko se novi HDZ razlikuje od ovog neoustaškog koji je vodio Karamarko“, kaže Pilsel, dodajući kako se ekstremizam i ustaštvo praktikovalo i na ovogodišnjoj proslavi „Oluje“ za šta krivi HDZ i njegovog partnera u Vladi — Most, jer, kako kaže, HDZ privatizuje okupljanje u Kninu, zatim Hrvatsku televiziju, koja je omogućila skandiranje „Za dom, spremni“ na koncertu Marka Perkovića Tompsona u petak uveče, koncertu koji je, kaže Pilsel, bio dno dna civilizacijskog dosega, ali i predsednicu Republike Hrvatske Kolindu Grabar Kitarović koja se uključila u predizbornu kampanju na strani HDZ-a.
Govorite da u Hrvatskoj postoji čitava subkultura ustaštva. Zašto je to tako?
— Na godišnjicu „Oluje“ Hrvatska televizija organizuje koncert gde je nastupio Tompson. Prošle godine je bilo preko 100.000 ljudi. Ove godine, kažu, nekih 75.000. Tompson svoj koncert počinje već klasično, sa „Bojnom Čavoglave“ koja počinje usklikom „Za dom!“, a masa odgovara „Spremni!“. Ovaj puta je to izveo na kraju koncerta, doduše, kada su se kamere ugasile. Ali svi su mediji preneli skandal. Kada gledate publiku, to su mahom adolescenti. To je subkultura koja je prisutna i na stadionima.
Koji su motivi mladih ljudi da priđu takvoj subkulturi?
— Oni ne razumeju istoriju, ne poznaju je. Videli smo pokušaj nevladinih organizacija da 4. avgusta na Trgu bana Jelačića iskažu pijetet žrtvama „Oluje“. Srećom, bilo je dosta policije, inače bi bilo krvi. Bili su okruženi pripadnicima ekstremnih desničarskih organizacija, koje kada ih pogledate, to su deca. To su dečaci od, niti osamnaest godina. Naravno, imate i grupice odraslih koji idu ulicom i viču „Tko smo mi? Ustaše!“, pevaju ustaške pesme iz Drugog svetskog rata i doživljavaju aplauz idiota koji sede u kafićima. I sve pred policijom koja to mirno promatra. No, ja sam se slično ponašao kada sam bio omladinac u Argentini jer nisam znao ni za šta drugo osim za ustaški pokret. Mogu donekle da razumem ponašanje tih mladih ljudi, jer sam im bio sličan.
Kako, kao neko ko je pripadao sličnoj subkulturi, razumete te mlade ljude?
— To je prilika kada ste mladi, da prihvatite jednu vrstu buntovništva koje je vrlo plitko. Jer niti poznajete istoriju, niti poznajete karakter genocidne politike ustaškog pokreta. Ja sam, dok sam bio mlad, bio uveren da je priča o Jasenovcu, na primer, isključivo pitanje velikosrpske propagande. Dakle, kada imate negiranje genocida, kada se provlači kroz katoličke novine poput „Glasa Koncila“, filmove poput Sedlarova o Jasenovcu, časove veronauke, i slično, u društvu imate klimu koja favorizuje pojavu ustaške subkulture.
Postoji jedan ustaški narativ?
— Da, baš tako. Početkom 90-ih se stvarao narativ da je pravi Hrvat samo borac protiv Jugoslavije (na koju se nekritički gleda samo kao na antihrvatsku tvorevinu), komunizma (na koji se gleda samo kroz vizuru Blajburga i Udbe koja ubija „borce za hrvatsku stvar“), te za nezavisnost (NDH — kakva je, takva je — „naša je“), a kad se to dnevnopolitički i propagandno pojednostavi i banalizira, ispada da te kriterijume zadovoljavaju — ustaše! Ali da političke stranke, pre svega HDZ, nisu stvorile tu klimu, ne bismo imali ustašovanje na ulicama i stadionima. Retorika je zapenjena, a mučne reči pljušte sa svih strana. Sve se ovo događa u vremenu postojanja relativno snažnih revizionističkih tendencija u Hrvatskoj u odnosu prema NDH, dok je s druge strane u Srbiji rehabilitovan četnički lider i kolaboracionista u Drugom svetskom ratu Draža Mihailović, a traje postupak rehabilitacije Milana Nedića, šefa marionetske nacističke Srbije, koji se osobno Hitleru pohvalio da je Beograd prvi „Judenfraj“ grad, dakle očišćen od Židova.
Vinston Čerčil je svojevremeno je rekao da čovek koji u mladosti nije bio levičar nema srca, a čovek koji nije desničar u starosti nema pameti. Ako ovu rečenicu malo izmenimo i prilagodimo je hrvatskim uslovima, mora li svaki Hrvat da prođe put kojim ste i Vi prošli, od zagriženog ustaše do antifašiste?
— Ne mora, niti sam ja prošao takav put. Ja sam u Argentini istovremeno bio i levičar i fašista. Kao Argentinac išao sam u crkvu, školu, bio sam izviđač… Kao takav bio sam levo orijentisan, što je jako čudno, ali je tako. Kao Hrvat, bio sam fašista. Nakon ulaska u pubertet, pa sve do šesnaeste godine, iznad kreveta nisam imao raspeće, nego sliku Anta Pavelića, smatrao sam da je on predstavnik te Hrvatske koju nemamo i kojoj težimo.
Kako ste promenili mišljenje, ko Vam je pomogao?
— Zahvaljujući crkvi, zahvaljujući sveštenicima, Argentincima, te sadašnjem papi Franji, koji je bio rektor fakulteta kamo su me poslali kada sam postao franjevac, kratko mi je bio i profesor književnosti, bilo je to početkom 1986, dakle zahvaljujući argentinskim isusovcima, redu kojem pripada papa Franja, nadopunio sam svoju svest Argentinca i Latinoamerikanca i konačno sam shvatio da ne mogu biti argentinski levičar, katolik i humanista i istovremeno biti i poklonik ustaša. Ustaštvo se postepeno gasilo dok u maju 1989. nisam poslat u Jugoslaviju da nastavim studije teologije i filozofije. Kada sam došao ovde, bio sam već daleko od ustaštva. Da nisam bio takav, sigurno me ne bi pozvali da budem jedan od osnivača Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava. Tu sam upoznao ljude koji su mi pomogli da nadopunim svoju formaciju sa antifašističkom pričom.
Koga ste upoznali, ko Vam je pomogao da razvijete antifašističke poglede?
— Spomenuću samo drage pokojnike: od Mike Tripala, Stipe Šuvara, Vlade Gotovca, akademika Ivana Supeka, umirovljenog protojereja Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu Jovice Nikolića, katoličkog sveštenika Luku Vincetića, nadalje. Danas sam član Antifašističke lige i mislim da ne bi bilo tačno reći da sam sa jednog ekstrema prešao u drugi. Već sam iz jedne totalitarne paradigme (ne zaboravite da sam odrastao tokom vojne diktature u Argentini) prešao u antifašističku i demokratsku paradigmu koja je, mislim, obavezna za svakog poštenog Evropljanina. Ne možete biti adaptirani, adekvatan i funkcionalan nemački državljanin ako niste antinacista; da niste prošli proces denacifikacije i da niste prošli proces prihvatanja Nemačke kao demokratske zemlje u kojoj se poštuju ljudska i manjinska prava. To vam ističem jer sam u braku s Nemicom.
Kada ste već pomenuli Nemačku, tamo je nezamislivo odavanje počasti nacistima.
— Ne samo da je nezamislivo, nego je i kažnjivo.
U Hrvatskoj se služe mise Antu Paveliću, videli smo šta se dogodilo u Srbu na obeležavanju godišnjice antifašističkog ustanka. Zašto EU ne reaguje na takve pojave?
— Kao prvo, stvari treba stavljati u pravu dimenziju. Devedesetih godina bilo je misa gde se govorilo o Paveliću. Već dugo to nije tako, već dugo je to misa koju organizuje najčešće Hrvatska čista stranka prava ili neko sličan i koji ima poriv da dođe u crkvu, naruči misu, što svako može, onda sveštenik samo kaže da se misa „služi za pokojnog Antu“. Ali se o Anti Paveliću na misi ne govori. Doduše, imali smo jedan eksces, pre par meseci, kada jedan neoustaški orijentisani sveštenik iz reda dominikanaca (Luka Prcela se zove) na misi koja se prenosila putem državne televizije veličao NDH. Ali bio je osuđeno i vođstvo HTV-a se od toga ogradilo. Dakle, postoji jedan folklor oko te mise zadušnice za Pavelića i postoji grupa antifašista koja protestuje ispred crkve gde se misa drži, u centru Zagreba. Onda se taj događaj, koji bi inače prošao potpuno nezapaženo, pretvara u skandal i društveni događaj. Ono što se dogodilo u Srbu, to je petnaest ludaka iz Autohtone hrvatske stranke prava, koju vodi jedan neoustaša koji se zove Dražen Keleminec. Kada ih gledate, žao vam je tih idiota.
U čemu je onda problem?
— Puno je veći problem što policija to dozvoljava. Problem je što Hrvatska nema legislativu kojom bi to bilo zabranjeno i onda ti marginalci dođu, razapnu šatore i naprave cirkus. Puno je veći problem klima koja se generisala proteklih četvrt stoleća, ustaški duh je pušten iz boce i onda na internet portalima ekstremno desnog profila imate silan govor mržnje. Ja sam ovih dana napadnut tako što sam optužen da sam udbaški spavač koji je dao ubiti vlastitog brata ne bi li od sebe pravio žrtvu. Takvu vrstu govora mržnje i takvu vrstu netrpeljivosti imate na portalima i forumima. Međutim, u javnom životu Hrvatske, toga nema toliko koliko se čini.
Ko je onda, po Vašem mišljenju, odgovoran za promovisanje neoustaštva?
— Političari i mediji, dakle, to produkuju. Najprije je tu odgovornost političara koji sudeluju u ekstremnim manifestacijama kao što su ministri i parlamentarci iz redova toga „novog HDZ-a“ koji su sudelovali na otkrivanju spomenika teroristi Miri Barešiću koji je ubio jugoslavenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića te još jednog urugvajskog diplomate. Tu je srž problema, u toj korumpiranoj politici koja koketira s ustaštvom i ekstremizmom. A zašto Evropa to trpi? Mislim da je zato što Evropa ima sličan problem u Mađarskoj sa Jobikom, Nemačkoj sa ekstremnom desnicom AfD-a koja se diže… Problem ekstremne desnice prisutan je ne samo na Balkanu, već je to evropski problem, od Grčke do Skandinavije. Problem Hrvatske je taj što se kod nas to tretira kao prekršaj. Ali kada bi se to tretiralo kao krivično delo, kao u Nemačkoj, verujte, za nekoliko nedelja to bi nestalo. Drugo, kada bi novinarska udruženja i izdavači shvatili ozbiljnost trenutka, kada bi novčano odgovarali za govor mržnje, itekako bi se trudili da ga ne dozvole. I tada bi se klima u društvu promenila. Siguran sam da bi se Hrvatska za manje od šest meseci promenila i toga više ne bi bilo.
Drugi deo intervjua sa novinarom i teologom Dragom Pilselom možete pročitati sutra.
