Najnovije vesti iz Kijeva ukazuju na to da „Majdan revolucija“, posle tri godine, još nije dala rezultate. Dobrovoljci u raznim „odredima“, koji su za Zapad odradili posao odvajanja Ukrajine od Moskve, ne mogu da se pomire s činjenicom da je na njihovu ulogu stavljena tačka — umesto narodnih heroja, proglašeni su zločincima.
Tako su se ovih dana, ispred zgrade suda u Kijevu, gde se odvijalo suđenje bivšim pripadnicima rasformiranog odreda ukrajinskog MUP-a „Tornado“, sa policajcima potukli vojnici dobrovoljačkih bataljona „Donbas“ i „Ajdar“. Došli su da podrže bivše „Tornado“ policajce — braću po oružju — koji su optuženi za niz zločina u Luganskoj oblasti.
U isto vreme, na istoku Ukrajine, predstavnik samoproglašene Donjecke Narodne Republike u Kontakt grupi, Denis Pušilin, izjavio je da je situacija tamo napeta i da u svakom trenutku može da eksplodira i preraste u rat. Upozorio je da će borbe u Donbasu biti nastavljene, i to krivicom Kijeva, ako ukrajinske vlasti ne budu poštovale makar tri tačke Minskog sporazuma.
To u suštini znači da Ukrajina treba da ispoštuje potpuni prekid vatre u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, razmeštanje snaga duž linije razdvajanja u Donbasu, monitoring i verifikaciju režima prekida vatre od strane OEBS-a, kao i povlačenje teškog naoružanja uz nadzor OEBS-a. Pre dva dana, predstavnici Kontakt grupe za rešavanje situacije u Donbasu sastali su se u Minsku, ali pregovarači nisu mogli da se dogovore o razmeštanju snaga.
Samo koji dan pre toga, ni MMF nije imao dobre vesti za Kijev — sredinom jula je, naime, bilo nagovešteno da bi odluka Fonda o nastavku finansijske pomoći mogla da bude doneta krajem jula, ali to se nije desilo.
Godinu dana ni dolar od MMF-a
Ukrajina, naime, od avgusta prošle godine od MMF-a nije dobila nijednu novu tranšu iz takozvanog „spasilačkog paketa pomoći“, vrednog 17,5 milijardi dolara, koji je odobren još u aprilu 2015. godine. Trenutno se čeka tranša u iznosu od 1,6 milijardi dolara, koja je namenjena stabilizaciji zemlje nakon svrgavanja sa vlasti prethodnog predsednika Viktora Janukoviča 2014. Do sada je MMF isplatio Kijevu ukupno 6,6 milijardi dolara.
Nakon dve godine rata, Ukrajina beleži veliki ekonomski pad — bruto domaći proizvod je prošle godine pao za 9,9 odsto, nakon smanjenja od 6,6 procenata u 2014. godini. Direktorka MMF-a Kristin Lagard rekla je u februaru da bez značajnih antikorupcijskih i reformskih napora zvaničnika u Kijevu, nastavak finansiranja može biti otežan. I to je to. Poslanici u ukrajinskom parlamentu odobrili su mere koje je tražio MMF, i tako dobili dobili „otežano“ finansiranje!
To je, zapravo, isto ono finansiranje koje je, zbog toga što je „otežano“, u novembra 2013. odbio bivši predsednik Viktor Janukovič. Pre toga je zahtev za pomoć uputio Briselu, ali Evropa nije bila u mogućnosti da je pruži. Onda je Janukovič najavio odustajanje od Sporazuma o pridruživanju Ukrajine EU — odlučio se za „olakšano“ finansiranje, koje je ponudila Moskva. Ovo tek da podsetimo zaboravne.
Za razliku od MMF-a i njegovih „neuslovnih“ uslova, Rusija je sredinom decembra 2013, bez propisivanja ikakvih pravila, potpisala da će u naredne dve godine od Kijeva kupiti ukrajinske evrobveznice vredne 15 milijardi dolara, po stopi od pet odsto godišnje.
Uz to je Rusija, koja je bila najveći trgovinski partner Ukrajine, s udelom od 30 odsto u ukupnoj razmeni, Kijevu za trećinu smanjila i cenu gasa. Već decembra iste godine, Moskva je otkupila prve obveznice, vredne tri milijarde dolara.
Da Amerika to nije želela da dozvoli, jasno je iz njenih prvih reagovanja — portparol Bele kuće Džejms Karni rekao je tada da sporazum, po kom će Rusija investirati 15 milijardi dolara u Ukrajini i smanjiti joj cenu gasa za trećinu, „nije odgovor na zabrinutost onih koji su se okupili na javnim protestima širom Ukrajine zbog napuštanja evropskog puta“.
„Pozivamo ukrajinsku vladu da posluša svoj narod i pronađe put da se vrati mirnoj, pravednoj, demokratskoj i ekonomski prosperitetnoj evropskoj budućnosti, kojoj teže ukrajinski građani“, rekao je tada Karni.
Zar je iko ikada sumnjao u umešanost američkih prstiju u kijevskom „Majdanu“ — u kojem su, po svemu sudeći, Ukrajinci sebi samo iskopali toliko duboku rupu da iz nje više ne mogu da se iskobeljaju?
Pucanje po šavovima
Ukrajina se, da sumiramo, posle tri godine zapadne „brige“ za nju, nalazi u teškoj situaciji na svim „frontovima“ — od Kijeva do Donbasa — a sve zbog „spasilačkog“ paketa pomoći MMF-a, koji nikako da stigne.
Da li su političari u Kijevu stvarno mislili da će za Zapad predstavljati nešto više od još jedne važne geopolitičke tačke na mapi sveta? Posle povratka Krima matici Rusiji i samoproglašenja Donjecke republike, samo joj još fali da počne da se cepa po svim ostalim šavovima po kojima je svojevremeno i sastavljana.
Mađari, Rusini, Poljaci i Rumuni su sve nezadovoljniji položajem svog stanovništva u Ukrajini, i sve češće pominju i autonomiju i vraćanje imovine. Mađarski premijer Viktor Orban je još pre dve godine novim ukrajinskim vlastima poručio da Mađari u Zakarpatskoj oblasti moraju da dobiju ne samo autonomiju, već i pravo na dvojno državljanstvo.
Prošle godine su i zakarpatski Rusini tražili da budu priznati kao narodnost, i dobiju autonomiju — pozvali su se na referendum iz 1991, kada se i Ukrajina odvojila od SSSR-a, a oko 80 odsto Rusina tada nije htelo da ostane u sastavu nove države.
Sputnjik je već pisao i o tome da skoro 100.000 potomaka Poljaka ima nameru da traži povraćaj imovine svojih predaka koja je konfiskovana pred Drugi svetski rat, a bili su prisiljeni i da emigriraju. Poljska je 2008. godine donela zakon o „poljskoj kartici“, koju mogu da poseduju ljudi koji žive na teritorijama koje su ranije pripadale Poljskoj, a među njima je i Ukrajina. Ta kartica vlasnicima omogućava da poseduju besplatnu dugoročnu poljsku vizu, i da mogu da imaju legalno zaposlenje, pokrenu posao ili studiraju u Poljskoj. Kijev se sada pribojava da bi Poljaci, kao što je to već bio slučaj sa Mađarima, mogli masovno da dobiju poljske pasoše i takođe zatraže autonomiju.
Tokom prošlog veka, Ukrajina je znatno proširila svoje nekadašnje granice, upravo na račun Poljske (Zapadna Ukrajina), Čehoslovačke (Zakarpatje), Rumunije (Bukovina i Besarabija). Samo joj još fale novi „frontovi“!
