Albanci sa Kosova masovno su od 2010. do 2015. godine kupovali stanove, zemljište i obradive površine u Nišu, Leskovcu, Vranju, Kuršumliji, Prokuplju… Ta pojava je trenutno u stagnaciji, bar što se tiče pomenutih gradova, ali su sela iz tih opština još uvek na meti trgovaca nekretninama sa Kosova.
Albance najviše zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…) tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom. Najveća pomama je pak svojevremeno bila u gradu Nišu, gde je po nekim nezvaničnim podacima u poslednje tri godine oko 1.500 Albanaca kupilo stanove u tom gradu, dok ta brojka, gledano na širem području Niša, ide i do 11.000.
Međutim, ne postoje zvanični podaci o tome koliko je tačno Albanaca sa Kosova i gde kupilo zemlju po južnoj Srbiji. Pre svega, jer se kupoprodajni ugovori odvijaju preko Srba sa Kosova.
Naime, sve se odvija po slovu zakona. Na primer: Albanac da Srbinu pare da na svoje ime kupi određenu nekretninu, a u sudu naprave ugovor po kome Albanac, navodno, upravo tu sumu pozajmljuje Srbinu, a kao garancija, to jest, zalog da će mu novac biti vraćen, navodi se pomenuta nekretnina. Srbin „ne vrati pare na vreme“ i na taj način Albanci postaju vlasnici stanova, a da pri tom ne ostave trag o kupoprodaji. Srbi za to dobijaju dogovoreni procenat u novcu, a neretko su u tu priču uključene i agencije za nekretnine, ali i srpski i albanski advokati. Naravno, Albanci sa Kosova se i dalje smatraju građanima države Srbije, pa u tom smislu mogu slobodno da kupuju nekretnine po Srbiji.
Međutim, problem je što oni ne priznaju Srbiji kao matičnu državu, pa iz tog razloga angažuju Srbe da obave taj posao za njih.
Zbog velikog priliva Albanaca sa Kosova prošle godine je grad Niš čak osvanuo oblepljen lecima sa parolom „Stop albanizaciji Srbije“. Međutim, nikada nije razjašnjeno od koga su leci potekli, pa su organizatori te akcije i danas ostali anonimni. U tom letku se navodi da su Albanci sa Kosova preko posrednika postali vlasnici preko 300 stambenih jedinica u samom gradu.
Novi Pazar se takođe nalazi na spisku poželjnih lokacija, ali se kupci tamo uglavnom interesuju za velika seoska imanja, udaljena od grada. Zbog toga se po medijima često spekuliše da su u pitanju pripadnici vahabijskog pokreta. Interesantno je da postoje saznanja da su pridošlice u okolini Pazara vrlo zainteresovane za kupovinu imanja u Apatinu, gde je navodno već kupljen veći broj salaša i drugih nekretnina.
U Prokuplju, Blacu i Kuršumliji seoska imanja su posebno zanimljiva za Albance. Blizu su Kosova, a i vrlo su jeftina. Albanci tako za imanje u tom regionu daju nekoliko puta veću cenu nego što je realna, imanje ne prepisuju na sebe, već se sa vlasnikom pravi specijalno punomoćje koje obično uradi advokat u Prištini, po kome se imanje ustupa na „zajam“ dotičnom.
To ne prolazi kroz pravni sistem Srbije, pa je tako i taj oblik „kupovine“ i promene strukture vlasništva — nevidljiv za naš sistem. U opštini Kuršumliji čak je 10 sela u kojima nema stanovništva i njih su Albanci već „uzurpirali“. Upućeni tvrde da su Albanci, uglavnom iz Podujeva, krajem 2014. godine u okolini Kuršumlije kupili oko 50 imanja. Na teritoriji Leskovca takođe gde je zemlja vrlo pogodna za gajenje voća i povrća solidno očuvanu kuću sa imanjem Albanci kupuju za 5.000 evra.
To zanimanje Albanaca za srpska imanja u južnoj Srbiji mnogi povezuju sa njihovom namerom da „prošire“ administrativne granice Kosova na delove Srbije. Novinari iz lokalnih medija iz tih gradova kažu da se sve odvija pod nevidljivim plaštom i tiho, a da se na ulicama i selima po jugu Srbije sve češće čuje albanski jezik.
Građani tih delova Srbije žive u strahu da će zbog sve većeg priliva Albanaca sa Kosova doživeti sudbinu Srba sa Kosova. Oni veruju da se Srbi odlučuju da Albancima prodaju kuće i imanja jer te opštine spadaju u najsiromašnije opštine u Srbiji. Zbog toga su uvereni da će u budućnosti na tim mestima biti sve više Albanaca, a sve manje Srba i da je na delu „tiha okupacija“ južne Srbije.