Iako bi, po logici stvari, opozicija najpre trebalo da „lovi“ sve detalje i da potom premijera „drži za reč“, slušati ekspoze koji traje satima pripadnici opozicionih stranaka očigledno ne smatraju naročitim provodom. Kao da im to nije posao za koji su plaćeni? Ali o tome će brinuti neko drugi.
Novine, koju je uveo kada je 2014. takođe kao mandatar iznosio ekspoze, Vučić se ni ovoga puta ne odriče — jedino što će, po svemu sudeći, oboriti rekord u dužini izlaganja. Prošli put je ono trajalo puna tri sata. Mandatar Vlade Srbije tu nije izuzetak, bar što se tiče govornika na međunarodnoj sceni — recimo, govori britanskog ratnog premijera Vinstona Čerčila prosečno su trajali isto toliko, a hroničari navode da je bilo nekih koji su trajali i po šest sati.
Čerčilove govore po dužini trajanja nadmašio je samo dugogodišnji kubanski vođa Fidel Kastro — u Ginisovu knjigu rekorda upisao se najdužim govorom održanim u Ujedinjenim nacijama: četiri sata i dvadeset devet minuta, u junu 1960. godine. Pamti se i jedan duži, koji je trajao sedam sati i deset minuta, održan 1986. godine na Trećem kongresu komunističke partije u Havani.
Ovog puta, kaže Vučić, imaće „slatke muke“ da pripremljenih 450 strana ekspozea skrati, inače bi čitanje, kako lingvisti sračunaše, moglo da traje i celih 15 sati. I sam mandatar smatra da bi bilo nemoguće da to pročita, ali, kao i svaki autor koji se teško odriče svog „čeda“, zabrinuo je opoziciju konstatacijom: „Videćemo — možda i ne skratimo“.
Šta to može da se kaže detaljnije nego u prethodnom ekspozeu, na više od 80 strana? To zna samo autor. Tek, prošli put je, uz brojne opaske i digresije, najavio „smeo i ambiciozan program“ — bez mnogo obećanja, ali zagledan u budućnost.
Dve trećine ekspozea iz 2014. godine Vučić je posvetio ekonomiji, kojoj je dao prioritet u radu Vlade Srbije tokom naredne četiri godine. Ključne reči za Srbiju su, kako je tada naveo, „promene“ i „modernizacija“, što podrazumeva reforme ekonomije, pravosuđa, obrazovanja, zdravstva i državne uprave.
Ta famozna reč — reforme
Od kako je 1990. godine obnovljen višestranački sistem u Srbiji, Vučić će biti deseti premijer, a uz Mirka Marjanovića i Vojislava Koštunicu, i jedini koji je na taj položaj biran dva puta. Ekspozei mandatara su u različitim prilikama bili različito koncipirani — uglavnom su bili dužine između 15 i 30 strana — ali su imali jednu zajedničku tačku: reč „reforme“. Reklo bi se da je ta reč jedina konstanta koja mnogo govori o stanju u državi Srbiji — državi koja sve vreme pokušava da „drži glavu iznad vode“.
Dragutin Zelenović bio je prvi premijer po usvajanju novog Ustava Srbije i prvih višestranačkih izbora 1990. godine. Njegov ekspoze u Skupštini iz februara 1991. uglavnom je sadržao probleme: političke („rušenje postojećeg ustavnog i pravnog poretka i državnog uređenja vanustavnim metodama i sredstvima“) i ekonomske („tokom poslednje dve reformske godine zabeležen je relativno visok pad društvene proizvodnje i ukupnog društvenog proizvoda“).
Vrlo brzo, pri kraju prve godine mandata, Zelenović je podneo ostavku, a decembra 1991. budući srpski premijer Radoman Božović je konstatovao pad društvenog proizvoda od oko 9,6 odsto, pad industrijske proizvodnje od oko 20 odsto, koliki je bio i pad uvoza i izvoza… Za nekoliko meseci, njegova Vlada bila je suočena i sa sankcijama Saveta bezbednosti UN. Nije sastavio više od dve godine mandata.
Februara 1993. godine, mandatar Nikola Šainović u ekspozeu saopštava da se „osnovni pristup može sažeti u tri elementa, a to su: strategija, plan i ljudi„, i dodaje: „Neke planove ćemo definisati javno, a drugi će biti državna tajna“. Te 1993, posle štampanja novca kako bi se isplatili poljoprivrednici, domaća valuta se nije oporavila. Šainovićeva vlada ostaće upamćena po hiperinflaciji, sa porastom maloprodajnih cena od 352 biliona procenata za samo 12 meseci.
Početkom 1994. godine je, sa zadatkom da „spasava dinar“, na mesto guvernera Narodne banke doveden Dragoslav Avramović, a Nikola Šainović je skrajnut i postavljen na mesto potpredsednika Savezne vlade novostvorene države SRJ.
Marta te godine, novi premijer Mirko Marjanović u programskom govoru najavljuje da će srpska preduzeća „morati da traže afirmaciju u realnim ekonomskim kriterijumima, umesto u državnim subvencijama ili primarnoj emisiji“. Najavio je i ponovno pokretanje privatizacije.
Marta 1998. Marjanović je započeo svoj drugi mandat na mestu predsednika Vlade Srbije, a u inauguralnom govoru veliki deo ekspozea posvetio je Kosovu i Metohiji, temi koja definitivno postaje centralno pitanje državne politike nakon što su Albanci posegnuli za oružjem. Nova „vlada narodnog jedinstva“ je, pored ljudi iz JUL-a, uključivala i vodeće kadrove Srpske radikalne stranke. U narednom periodu ona će, prema viziji Marjanovića, „nastaviti sa politikom privrednog rasta i ubrzanja reformskih procesa, a pre svega u oblastima svojinske transformacije, restruktuiranja privrede i banaka, bržeg otvaranja prema svetu, socijalnih funkcija države“.
Najavljene reforme privrednog sistema zaustavilo je NATO bombardovanje, koje je sledeće godine dodatno unazadilo srpsku privredu.
Đinđićeva „Vlada velikih namera"
Nakon što je NATO „odradio posao“, a Slobodan Milošević skinut s vlasti, „Vladu velikih namera i velikih reformi“ — kako ju je u inauguralnom govoru nazvao januara 2001. godine — predvodio je Zoran Đinđić. Promene koje je pokrenuo, s manje ili više uspeha, bile su „na evropskom putu“.
Njegovi pokušaji da reformiše društvo prekinuti su atentatom — ubijen je 12. marta 2003.
Već 18. marta te godine, na funkciji premijera našao se Zoran Živković, koji je u programskom govoru najavio da su vladini prioriteti borba protiv organizovanog kriminala, poput akcije „Sablja“, izrada novog i modernog Ustava Srbije, stvaranje opšte političke stabilnosti u državi… Vlada će, kako je rekao, „nastaviti sa svim aktivnostima koje treba da daju doprinos podizanju životnog standarda građana, ali isključivo iz realnih izvora“.
Prevremeni parlamentarni izbori doneli su sa sobom raspad DOS-a i jačanje radikala i socijalista, pa je Vojislav Koštunica u martu 2004. sastavio manjinsku vladu, uz podršku SPS-a i G-17. Ta vlada je, po njegovim rečima, imala četiri glavna cilja: da reši državni status, koji je doveden u pitanje vlašću međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji; da Srbija utvrdi svoj status unutar državne zajednice sa Crnom Gorom; da izgradi jake demokratske institucije; i konačno, da potom nastavi „evropskim putem“.
Prvi Koštuničin mandat obeležile su značajna privredna ekspanzija, stopa privrednog rasta od oko 5,5 odsto i dobra saradnja s Haškim tribunalom.
Prevremeni izbori maja 2007. ponovo su doveli Koštunicu na čelo Vlade, na bazi koalicionog sporazuma DSS-a, DS-a i G-17. Interes države, nacije i građana stavili su, kako je rekao Koštunica, „iznad međusobnih partijskih razlika i stranačkih interesa“; naglasio je da proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji ni u kom slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke kad je reč o teritorijalnom integritetu zemlje. Razlike u pogledima toga kakv treba da bude redosled poteza države nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova, bile su razlog za ostavku Koštunice.
Jula 2008, predsednik Srbije Boris Tadić je mandat za sastav Vlade poverio Mirku Cvetkoviću, koji je na prioritetno mesto stavio ulazak Srbije u Evropsku uniju — što je podrazumevalo brojne reforme — a potom i ekonomska pitanja. Od ekonomskog prosperiteta nije bilo ništa, jer je u jesen te godine svetska ekonomska kriza posebno pogodila Evropu.
Cvetković je izgurao taj mandat, da bi jula 2012. na čelo Vlade Srbije došao Ivica Dačić, čije su se stranka i koalicija "privolele" pobedničkoj koaliciji Srpske napredne stranke. Ciljevi te vlade, kako je Dačić naznačio u svom ekspozeu, bili su rešavanje demografskog pitanja i izumiranja nacije, ekonomski oporavak, evropska budućnost Srbije, ali i rešavanje pitanja Kosova, čiju nezavisnost Srbija, kako je rekao, „neće priznati“. Na ekonomske probleme Dačić je posebno ukazao povodom rekonstrukcije Vlade 2013.
Kormilo je prepustio Aleksandru Vučiću posle izbora 2014. godine, na kojima je ubedljivu pobedu odnela koalicija na čelu sa naprednjacima.
