Taman kada se učini da je hrvatska država nadmašila samu sebe u veličanju nacizma, izbije novi incident. Pošto je, u predvečerje obeležavanja akcije „Oluja“, rehabilitovan katolički nadbiskup iz vremena ustaške NDH Alojzije Stepinac, na obeležavanju početka antifašističkog ustanka u Srbu, članovi proustaške Autohtone hrvatske stranke prava (A-HSP) pozdravljali su učesnike jubileja podignutim rukama i pozdravima „Za dom — spremni“. Žene iz udruženja „Žene Domovinskog rata“ pokušavale su da prekinu govornike pevajući Tompsonove pesme.
Nacizam se pojavljuje u onim državama koje sa njim nisu raščistile na vreme
Fenomen narastajućeg nacizma karakterističan je za zemlje koje nisu u potpunosti izvršile obračun sa svojom nacističkom tradicijom, kaže istoričar Predrag Marković.
„Zanimljivo je da toga gotovo da nema u Nemačkoj. Sama Nemačka je zemlja koja je potpuno, veoma dubinski iskorenila fašizam, ne računajući istočnu Nemačku. Ona je drugo pitanje. Baltičke republike, Austrija i Hrvatska su zemlje koje, da kažemo žargonski, malo foliraju sa istorijskom svešću, jer uporno negiraju svoju duboku ukorenjenost u svet nacizma. Nema gorih nacista od baltičkih saradnika Nemaca i ustaša“, kaže Marković.
Defilei ljudi u crnim uniformama ne dešavaju se samo u Hrvatskoj. Marševi pripadnika SS divizija postali su tradicionalne manifestacije u pribaltičkim republikama. Neonacističke demonstracije održavaju se širom Evrope i poprimaju sve masovnije razmere. Pronacističke organizacije u Ukrajini praktično diktiraju politički život zemlje.
Austrija je posebno zanimljiv primer, dodaje on, zato što se ta zemlja uporno predstavlja kao prva žrtva Hitlerove politike, međutim, veliki broj nacista su bili Austrijanci. U okupiranoj Srbiji, prema Markovićevim rečima, većina nacističkih glavešina bili su upravo Austrijanci.
„Oni su mnogo oduševljenije prihvatili nacizam nego drugi delovi nemačkog govornog područja. Isto to važi i za baltičke republike i za veliki deo Hrvata. Upravo u tim zemljama dolazi do prećutkivanja te snažne nacističke tradicije. Oni to guraju pod tepih i zbog toga kod njih, verovatno, nema te, možda i preterane samokritičnosti koju pokazuju zapadni Nemci. Zapadni Nemci toliko preteruju u denacifikaciji da se pitaju da li je u redu da pevaju himnu, a Estonci, Litvanci i Letonci nisu je ni započeli. Kod Hrvata je situacija komplikovana, jer su Hrvati istovremeno imali i snažan antifašistički pokret, a Austrijanci su uspeli da potpuno spinuju svoju prošlost, tako da je malo poznata njihova dramatična uloga u razvoju nacizma, pogotovo kada su u pitanju naši krajevi“, objašnjava Marković.
Kako se žrtve bore protiv nacizma
Tamara Ćirić vodi Udruženje logoraša Mauthauzen. Njen deda je preživeo taj logor, a njena porodica je bila razbacana po raznim koncentracionim logorima u NDH. Zajedno sa Ljubomirom Zečevićem, takođe preživelim logorašem iz Mauthauzena, napisala je monografiju o Mauthauzenu u kojoj su prikupljena imena svih srpskih zatočenika tog logora do kojih su autori mogli da dođu.
Prema njenim rečima, Hrvatska nije jedina zemlja EU u kojoj se ideje nacizma obnavljaju. I u Austriji žrtve nacističkog terora imaju problema.
„Trenutno se u Austriji vodi sudski spor protiv neonacističkog časopisa ’Aula‘ u kome je izašao veoma problematičan tekst o zatočenicima Mauthauzena. Preživele zatočenike nazvali su štetočinama, masovnim ubicama, kriminalcima. Javni tužilac nije podigao optužnicu, podići će je jedan poslanik austrijskih Zelenih. Udruženje se, zajedno sa Međunarodnim komitetom Mauthauzen pridružilo tužbi“, kaže Ćirić.
Austrijski neonacisti optužili su preživele zatočenike da su po oslobođenju iz logora činili zločine prema stanovništvu koje je živelo u okolini Mauthauzena. Udruženje koje vodi Tamara Ćirić prikupilo je izjave tri preživela zatočenika iz Srbije da to što je napisano na stranicama „Aule“ nije istina.
Tako se i Austrija pridružila nizu zemalja sa periferije EU u kojima su antifašisti prinuđeni da na nacističke optužbe dokazuju da nisu zločinci. Situacija podseća na onu kada je otac Ane Frank na sudu morao da dokazuje da dnevnik njegove kćeri nije falsifikat.
Tompsonov bilbord u blizini groblja gde su sahranjena deca koju su pobile ustaše
Ipak, antifašistima je najteže u Hrvatskoj i Ukrajini. U te dve zemlje, ne samo antifašisti, već i pripadnici manjina, kao Srbi u Hrvatskoj ili Rusi i Ukrajinci koji govore ruski u Ukrajini, nalaze se na stalnom udaru ksenofobičnih i pronacističkih skupina.
Rehabilitacija nadbiskupa Alojzija Stepinca i uz njega ustaškog pukovnika Eriha Liska, Pavelićeve desne ruke, neposredno pred hrvatsku proslavu akcije „Oluja“, u kojoj je izvršeno etničko čišćenje 250.000 Srba, liči na blanko dozvolu hrvatskim neonacistima da počnu sa divljanjem i progonom preostalih Srba u Hrvatskoj.
Zato ni ne treba da čudi da su pripadnici Autohtone hrvatske stranke prava prošli nekažnjeno kada se u Srbu, na dan kada se obeležava početak antifašističkog ustanka. Za žrtve koje su prošle kroz sistem ustaških logora, rehabilitacija nadbiskupa koji je rekao da „… ako Poglavnik bude vladao deset godina, Hrvatska će postati raj“, veoma je bolna, kaže Ćirić.
Preživeli logoraši okupljeni su oko nekoliko udruženja logoraša iz NDH. Većina preživelih u vreme drugog svetskog rata bili su deca, zatočena u logorima za decu kojima je upravljala katolička crkva.
„Nije samo rehabilitacija Stepinca ono što je bolno za njih, nego generalno odnos i hrvatske države i zvaničnika, a veoma je čudno i to što EU ne reaguje na ponašanje svoje članice. Na primer, kada smo bili na komemoraciji u jednom od dečjih logora u Sisku, ni kilometar daleko od groblja gde su sahranjena deca umrla u tom logoru bio je veliki bilbord koji je najavljivao Topmsonov koncert“, priča Ćirić.
Stepinac mogao da postane moralna gromada, međutim odabrao je drugi put
Tačno je da je Stepinacu posle rata suđeno zbog antikomunizma, dodaje Marković, jer su komunističke vlasti prvo htele saradnju sa njim, počele su da ga progone kada je on odbio sporazum sa njima.
„Naravno da je proces koji su komunisti vodili protiv njega bio traljav. Ali takav je bio i Nirnberg. Problem je da, kada bi se formalistički prišlo sudskim procesima iz toga vremena, svi ljudi iz Nirnberga bi mogli da budu oslobođeni. To je glupo kod svih tih poništavanja sudskih procesa, kao što bi bilo užasno glupo osloboditi Nedića na osnovu sudskih formalnosti. Mora da postoji granica do koje se neko rehabilituje“, objašnjava Marković.
Međutim, Stepinac se nikada nije ogradio od ustaške politike, a njegova protestna pisma, u kojima apeluje na humane transporte u logore, Marković naziva izopačenim.
„On kaže, u redu je da ti ljudi idu u logore, ali ako ih već terate u logore, probajte da to radite na humaniji način. Krajnje je bizarno ako to uzimamo kao dokaz njegovog pomaganja Srbima i Jevrejima. To je izuzetno čudna podrška. Prvi njegov protest je kada je čuo za pokolj u Glini, kada je rekao, bez obzira na to što su Srbi činili velike zločine prema nama, ipak nema smisla da se ubijaju bez suda. On se u principu slaže sa ustašama da su Srbi činili zločine prema Hrvatima, ali nije u redu da žive ljude spaljuju u crkvi. Protiv Jasenovca je napisao jedno pismo koje je isto tako problematično. Ubili su slovenačke katoličke sveštenike u Jasenovcu i on je zbog sedam sveštenika napisao pismo, a ne zbog 77.000 jevrejske i srpske dece. Tih nekoliko protesta su vrlo mlaki, dok je podrška ustašama bila vrlo javna i vrlo svečana“, zaključuje Marković.
Mnogi drugi katolički sveštenici i velikodostojnici bili su daleko konkretniji u protestima protiv ustaša, kao što je bio mostarski biskup Alojzije Mišić. Međutim, kaže Marković, Stepinac u ponašanju prema nacističkim zločinima nije bio ništa gori od svog pape.
„Vrh katoličke crkve držao se vrlo loše u Drugom svetskom ratu. Sam papa Pije XII drži se ili blagonaklono, ili neutralno, ili vrlo mlako prema nacističkim zločinima. Stepinac je, možda, mogao da bude moralni heroj, pa da se ogradi od toga što se radilo u ime crkve, ali cela katolička crkva snosi odgovornost kao i Stepinac. Njena uloga u Drugom svetskom ratu je vrlo mračna“, kaže Marković.