Ekskluzivno za Sputnjik Emir Kusturica govori o ponovnom, poslednjem takmičarskom nastupu u Veneciji, na festivalu sa kojeg se prvi put vratio ovenčan Zlatnim lavom.
Kako komentarišete vest da je Vaš film ušao u takmičarski program i šta očekujete od Festivala u Veneciji?
— To je ista ona sala u koju sam pre 35 godina kao dvadesetpetogodišnjak zakoračio, a posle je projekcija filma „Sjećaš li se Doli Bel“ obeležila sve što se kasnije dešavalo u mojoj filmskoj karijeri. S obzirom da sam odlučio da se posle ovog festivala više ne takmičim, da ne ulazim u takmičenja, ovo će biti najbolja prilika da se taj, reklo bi se, dugi filmski život, zaokruži u istoj sali gde sam i počeo.
Tada ste ovenčani Zlatnim lavom, usledila je i Zlatna palma, jedna, pa druga. Krug zatvarate u Veneciji, šta publika može da očekuje, navikla da traži priznanja i nagrade od autora kao što ste Vi?
— Mislim da sa sigurnošću može da očekuje film koji, čim je primljen u tu selekciju, izabran među dve hiljade filmova, ne može da nas bruka. To je uvek bila moja deviza, da bi nešto dobro prošlo, treba biti skroman i očekivati da se ne brukamo. Čovek što ide više od toga, može da bude nagrada koju čovek može da očekuje.
Ovoga puta ste u dvostrukoj ulozi, scenarista nije drugi čovek, film je nastao po Vašoj knjizi priča, zapravo po priči koja se zove „U zmijskom zagrljaju“, govori o ratu i ljubavi. Da li ste dvostruko odgovorni, šta u tom smislu kao autor očekujete?
— Zato je to tako dugo i trajalo, jer jedan film u kome su manje-više sve stvari jasne, on može da se snimi lakše i brže, a ovde je nekako odgovornost bila dvostruka. Brzinu snimanja filma, pored loših vremenskih uslova, diktirale su i te sumnje. Međutim, ja sam uvek sumnjao u sebe i u to što radim. Nadam se da će i ovaj put ta sumnja, u ukupnom ishodu, da dovede do jednog dobrog rezultata. Zapravo, koliko god sam bio sâm, generišući i scenario, i glavni lik, i finansirajući film, i radeći produkciju, mislim da sam prvi i poslednji put to učinio jer je to gotovo neizdrživo. Sad tek mogu da vidim šta znači vreme u kojem je Čaplin proizvodio gotovo sve. To je stvarno gotovo neizdrživo. Posebno sa tom idejom da zapravo film bude jedan emocionalni izraz, a nikako puka interpretacija jednog teksta. Dakle, tu je sad došlo do kulminacije jednog autorskog života. Poput boksera kojeg nekog na kraju ipak namlati, jer misli da treba da ide do kraja, ja sam odlučio da u ovom životnom dobu zapravo završim tu takmičarsku fazu i ako budem radio još neki film da on ne učestvuje u takmičenju. Mislim da je dobro zbog mlađih ljudi, da im se ne mešam u posao.
Verujete li da li će današnja Venecija prepoznati tu emociju i sve ono što ste autorski hteli da poručite?
— Mislim da hoće zato što je taj film na neki način proban, jer je on sastavljen, on je nastao iz ideje o kratkom filmu koji se zove „Naš život“ i koji govori o jednom monahu koji živi sam i nosi neko kamenje na vrh brda. E sad, on ne nosi kamenje na vrh brda i ne istresa ga, nego leči ljubavne rane i to ćete videti u filmu.
