„Moja želja je da se Mećavnik sve više pretvara u kulturnu instituciju, pa je utoliko ta ideja da svako godišnje doba ima jedan svoj festival, zapravo ispunjenje sna o svrsi tog prostora, slično Andrićgradu“, izjavio je Kusturca za Tanjug.
On kaže da takve ideje nisu naročito profitabilne, ali da u umetničkom pogledu one doprinose ljudima, jer svaki dobar film, svaki dobar koncert, omekšava i ublažava strasti i nagonske instikte koji su današnjim filmovima i rijaliti-šou programima podstaknuti do najgore granice.
„Nije slučajno da se ovoliko naših ljudi odvaži da ubija, kad se nivo humaniteta smanjuje u tim javnim servisima i čudima u kojima žive. Ja ih ne gledam, na sreću, ali znam da je to tako. Dakle, okuražiti čoveka da bude bolji eventualno, možda i nije loše, i to je taj krajnji cilj, da se zapravo sve ono što se čuje tamo prevede na jezik upotpunjavanja ličnosti i popravljanja krvne slike sveta“, objašnjava Kusturica.
Pomažući afirmaciji mladih umetnika na festivalu „Boljšoj“, Kusturica pruža ruku mladima da što lakše uđu u svet koji je ipak surov.
„Taj svet je kako vreme odmiče sve suroviji. Više uopšte ne postoji navika da se ide na film nekog autora. Muzika, na sreću, ima jači lični pečat, jer je ta vrhunska izvođačka muzika, odnosno autori, to je zaštićeno tim pečatom klasike, ali ove druge sfere naravno nisu. Jednom mi se jedan Slovak zahvaljivao na tome što sam napravio dobre uslove gde se film dobro vidi i dobro čuje. A to nije kod nas, mi nismo usvojili te standarde. I vrlo je važna stvar da se ti standardi optičko-vizuelnog, odnosno audio, dignu na najviši najviši nivo, a to je jedna od namera“, kaže režiser.
Festivali koje organizuje Kusturica održavaju se kao u vreme slavnog Vilijama Šekspira — pod otvorenim nebom, a reditelj kaže da mi ionako živimo Šekspirovo doba, zato što su drame koje se ovde generišu umnogostručena ideja Šekspira o tragičnosti sveta.
„Slušao sam priču o tome kako su 1941. deportovali jednog čoveka iz Jasenovca u Norvešku, kako je iz tih kola u kojima su ih vezane provodili gledao kako ljudi najnormalnije jedu sladoled, pokriveni šeširima da im lica ne stradaju od sunca, živeli najnormalniji život. Tako i mi danas, živimo najnormalniji život, dok svaki dan negde 200-300 ljudi strada, i kad se uključi televizor, čovek se nekako oseća nekompletnim ako ne ugleda da je neko nekog ubio u tom danu. Zašto je to tako? Prvo, dozvolili su atentat na Boga. Čim nema te vrhovne instance, u opštoj fragmentaciji sveta, sve se dovodi u pitanje“, smatra Kusturica.
Kusturica kaže da u tom smislu ostaje umetnost kao organska slika sveta.
„Namera ove kuće, ili ovaj entuzijazam, upućeni su na stvaranje, ojačavanje krvne slike sveta koliko je to moguće, bez ogromnih ambicija, jer svet se menja velikim udarima i velikim promenama. A ovo je tihi rad barem na tim brdima koja su do juče bili nedođija, a sad odjednom dolaze najveći umetnici sveta“, ističe on.
Uprkos posvećenosti Mećavniku i svemu što pokušava i stvara u tom pejzažu, Kusturica ne zapostavlja sebe kao reditelja.
„Ja sam više za Ginisa, nego za umetnost. Broj aktivnosti koje sam ja imao u poslednjih pet godina prevazilazi moć petorice ljude. Čudo da sam živ je ono čemu se ja radujem. A u ishodu tog čuda, nastao je jedan film koji se upravo dovršava i koji će do kraja avgusta biti gotov, a posle toga i prikazan na nekoliko festivala i ući će u normalnu distribuciju“, otkriva Kusturica.
