Značaj spoljne politike u američkoj predsedničkoj kampanji često je osporavan kao pitanje koje nije toliko bitno za američke glasače. Međutim, predstojeći izbori toliko su atipični da se čini da je svako pitanje važno. Atipičnost novembarskih predsedničkih izbora u SAD dolazi odatle što su kandidati atipični.
Donald Tramp je na početku trke bio autsajder, ekstravagantni milijarder koji je, verovalo se, u trku za predsedničku nominaciju ušao kako bi reklamirao sebe i svoju kompaniju. Vodeći originalnu kampanju i odstupajući od glavnog toka američke politike, Tramp je uspeo da osvoji republikansku predsedničku nominaciju.
Hilari Klinton, sa druge strane, pripada američkom političkom establišmentu, ali ne samo po tome što je supruga bivšeg američkog predsednika. Kao senator podržala je Bušovu iračku avanturu, a kao državni sekretar snažno se zalagala za vojnu intervenciju u Libiji, Siriji i Ukrajini. Ipak, ona je prva žena u istoriji SAD koja se bori za predsednički mandat, što kampanji daje poseban ton.
Za razliku od američkih birača koje spoljna politika zanima onoliko koliko je potrebno da budu zaštićeni od terorizma, migranata i drugih pretnji, svetski lideri i građani drugih zemalja veoma su zainteresovani za spoljnopolitičku platformu naslednika Baraka Obame.
Bez obzira na ishod izbora, jasno je da će se spoljna politika Amerike promeniti, ali pitanje je u kom pravcu. Ako Hilari Klinton bude izabrana za predsednicu, američka spoljna politika zadržaće sadašnje smernice, ali će biti daleko agresivnija.
Vojne intervencije protiv „neposlušnih država“ biće češće i surovije. Prisustvo američkih trupa na istoku Evrope biće masovnije. Ukrajina će biti opskrbljena naoružanjem i podstaknuta na agresivniju akciju prema onim svojim sunarodnicima koji se ne slažu sa politikom sadašnjeg ukrajinskog rukovodstva. Ta akcija bi mogla da ide čak do etničkog čišćenja istoka Ukrajine, slično onome što je Mihail Sakašvili želeo da uradi u Južnoj Osetiji 2008. i onome što je Hrvatska učinila Srbima u avgustu 1995.
„Američko vođstvo“, doktrina formulisana posle Drugog svetskog rata kao vizija u kojoj SAD predvode one države kojima su na prvom mestu sloboda, demokratija i ekonomski napredak, pretvoriće se pod palicom Hilari Klinton u otvorenu kolonijalističku politiku, a Ameriku će učiniti mračnim kolonijalnim gospodarem koji čvrstom rukom, putem međunarodnih korporacija, kontroliše svet.
Za kakav se svet i za kakvu se ulogu Amerike u njemu zalaže, Hilari Klinton je pokazala obavljajući dužnost državnog sekretara SAD. Prethodno je kao senator podržala američku vojnu intervenciju u Iraku, inicijalnu kapislu svih potonjih događaja, od „arapskog proleća“ do građanskog rata u Siriji.
„Arapsko proleće“ i ukrajinska kriza lični su legati Hilari Klinton. „Arapsko proleće“ ubrzo se pretvorilo u arapsku zimu, povukavši veliki broj država, pre svega Libiju i Siriju, u krvave građanske ratove. Državni udar u Ukrajini i građanski rat koji je potom usledio u toj zemlji toliko su zategli odnose sa Rusijom da su politički lideri počeli da govore o novom hladnom ratu.
Iako se dugo bavi spoljnom politikom, iako je, prema sopstvenim rečima, učestvovala u njenom kreiranju još od vremena kada je bila prva dama, Klintonova se zalaže za agresivan pristup Amerike ostatku sveta i, ukoliko bude izabrana za predsednika, svet sigurno neće postati bezbednije mesto.
Tramp neće odbaciti doktrinu „američkog vođstva“, ali će voditi daleko pragmatičniju politiku, onako kako je vodio svoj biznis. Prema onome što je do sada govorio, može se izvući zaključak da će pokušati da se sporazume sa svim svetskim liderima sa kojima Amerika ima sporove. Naravno, i u njegovom slučaju postoje crvene linije, tako da sasvim sigurno neće pokušavati da se sporazume sa Severnom Korejom ili onima koji ugrožavaju bezbednost Izraela.
Tramp će, sudeći po onome što govori, ponašajući se kao pragmatičan poslovni čovek prvo rezati troškove tamo gde proceni da su oni preterano visoki. Neopravdane troškove već vidi u američkim kontribucijama prema NATO-u ili prema američkim bazama u Japanu, što govori da će mnoge države morati da se same pobrinu o sopstvenoj bezbednosti ako on sedne za pisaći sto u Ovalnom kabinetu.
Trampova ideja je, kao što i njegov izborni slogan govori, da ponovo učini Ameriku velikom. On bi to i mogao da uradi, ali samo ukoliko izmeni osnovne postulate na kojima počiva američka spoljna politika od vremena kada su stanovnici Bele kuće bili Bil i Hilari Klinton.
Tramp je svoju spoljnopolitičku platformu usredsredio na gašenje požara, bez obzira na njihovu veličinu. U tom smislu bi trebalo interpretirati njegove izjave da se divi Sadamu Huseinu zato što nije bio tolerantan prema teroristima, kao i izraze divljenja prema Vladimiru Putinu.
Iako je izjavio da je Putin čovek sa kojim bi mogao da sarađuje, Trampa to nije sprečilo da Rusiju stavi na spisak država i organizacija koje su najtvrđi oponenti američkoj politici.
Ipak, uz Trampa bi SAD vodile pragmatičniju i od ideologije oslobođenu spoljnu politiku. Za razliku od Klintonove, koja se po pitanju Sirije načelno zalaže za agresivniju američku politiku, Tramp se zalaže za bombardovanje naftnih izvora u rukama DAEŠ-a. Takođe bi u Irak i Siriju poslao 20.000 do 30.000 američkih vojnika za borbu protiv terorista. U njegovom programu nema ni pomena finansijske podrške „demokratskim snagama“ u Siriji ili nečeg sličnog o čemu Klintonova neprestano govori.
Oslobođena ideologije i vođena kao biznis, Trampova spoljna politika bila bi prihvatljivija drugim zemljama. Više od dve decenije SAD vode spoljnu politiku diktata. Pod administracijom netipičnog predsednika, moguće je da ona postane politika sporazumevanja.
