Prvi put u poslednje dve godine Moskvu će, 26. i 27. jula, posetiti turska delegacija na čelu sa vicepremijerom Nuretinom Džaniklijem. Na dnevnom redu biće dalje ublažavanje ruskih sankcija, koje je Moskva uvela Ankari nakon što je Turska u oktobru prošle godine oborila ruski bombarder Su-24 nad Sirijom. Iako će ruska i turska strana razgovarati o obnavljanju bilateralne saradnje dveju zemalja u oblasti turizma, građevinarstva, ekonomije i trgovine, jedno od ključnih pitanja biće sudbina dva zamrznuta energetska projekta — nastavak izgradnje nuklearne elektrane „Akuja“ na jugoistoku Turske i gasovoda „Turski tok“, koji bi trebalo da ide po dnu Crnog mora. Njihova vrednost procenjuje na desetine milijardi dolara.
Formalno ova dva energetska projekta nisu ni prekidana, ali su zbog pogoršanja odnosa dveju zemalja izazvanog obaranjem ruskog aviona i ubistva ruskog pilota u Siriji — zamrznuta.
Vrednost ugovora samo za prvu atomsku centralu u Turskoj iznosi 20 milijardi dolara. Ugovor je potpisan još u maju 2010. godine.
Nuklearku u turskoj pokrajini Mersin na mediteranskoj obali gradi ruska državna kompanija „Rosatom“. Elektrana će imati četiri bloka od po 1.200 MW, a prema planu puštanje prvog bloka naznačeno je za šest godina.
Krajem prošle godine Turska je počela da „koči“ izgradnju. Čak je u jednom trenutku Ankara zapretila i da će izgradnju atomske centrale prepustiti drugima — ruskim konkurentima, ali se od toga odustalo jer bi u tom slučaju Ankara morala da isplati Rusiji ogromnu odštetu.
„Ukoliko Rusi ne izgrade nuklearku u Akuji, neko drugi će doći i izgraditi je“, izjavljivao je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u jeku krize rusko-turskih odnosa.
Međutim, nakon što je Turska pretrpela ogromne ekonomske gubitke u svim sferama zbog zaoštravanja odnosa sa Moskvom i zbog uvođenja ruskih sankcija Ankari, turske vlasti su „okrenule ploču“.
Posle Erdoganovog izvinjenja za ubistvo ruskog pilota, odnosi dveju zemalja su počeli da se normalizuju. Turski premijer Binali Jildirim je sredinom meseca izjavio da će Turska učiniti sve da bi obnovila i realizovala projekte sa Rusijom, uključujući i izgradnju nuklerake u Akuji, koja „za Tursku ima ogroman značaj“.
Analitičari ocenjuju da je Turska zainteresovana da u punom obimu obnovi saradnju sa Rusijom i istovremeno ističu da izvinjenje Ankare „nije usledilo tek radi izvinjenja“, već da je korak ka normalizaciji odnosa učinjen iz očiglednih razloga — pre svega kako bi se obnovila robna razmena, koja je iznosila više od 30 milijardi dolara godišnje, ali i obim ruskih investicija u Turskoj. To se, smatraju eksperti, posebno odnosi na izgradnju nuklearke „Akuja“ i „Turski tok“.
„Naravno, Turska je za to zainteresovana, tim pre ako se uzme u obzir da su se odnosi te zemlje sa Evropskom unijom zakomplikovali. Pritom, sada se ne razmatra samo obnavljanje rusko-turskih trgovinskih odnosa, već i uvođenje zone slobodne trgovine između Rusije i Turske, čega nije bilo čak ni pre perioda krize“, rekao je direktor Instituta aktuelne ekonomije Nikita Isajev u izjavi za Radio Sputnjik.
Ranije je i šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu rekao da Rusija i Turska imaju mogućnost da povećaju trgovinsku razmenu do 100 milijardi dolara.
Što se tiče Turskog toka, i Moskva i Ankara su signalizirale da se pregovori o ovom projektu nastavljaju.
Potpredsednik Vlade Rusije Arkadij Dvorkovič je nekoliko dana posle neuspelog puča u Turskoj rekao da se projekti sa Turskom i dalje nalaze na dnevnom redu, a da „Turski tok nije odbačen“ i da je on „perspektivan“.
Turski ministar ekonomije Nihat Zejbekči je takođe rekao da u Ankari računaju na gradnju „Turskog toka“.
„Kod nas nema problema kada je u pitanju taj projekat. Čak ni period sukoba nije uzdrmao ovaj projekat. Definitivno ćemo nastaviti pregovore, razgovaraćemo“, rekao je Zejbekči, ističući da bi obe strane imale korist od tog projekta.
Prvobitno je bilo dogovoreno da ukupan kapacitet ovog gasovoda iznosi 64 milijarde kubnih metara, a zatim je taj obim smanjen. Više se ne govori o četiri cevi nego samo o dve kojima bi se zadovoljile potrebe Turske i južnog dela Evrope.
U svakom slučaju, početak isporuka bio je planiran za 2019. godinu. Upravo tada se završava tranzitni sporazum između Rusije i Ukrajine.
Međutim, stručnjaci upozoravaju da bi u procesu realizacije „Turskog toka“ moglo da dođe do „zatezanja“ — neke evropske zemlje i SAD mogle bi ponovo da se ustalasaju i usprotive, u celu priču bi ponovo mogla da se uplete politika kao što je to svojevremeno bilo i sa „Južnim tokom“.
S druge strane, eksperti ističu da bi realizacija ovog projekta bila veoma korisna za obe zemlje.
Iako ruski zvaničnici izražavaju nadu da će Turski tok oživeti, zvanični Kremlj je krajem prošlog meseca saopštio da je još rano reći da li će projekat biti obnovljen.
„Smatramo da je suviše rano govoriti o tome“, rekao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov.
On je rekao da se trenutno, u okvirnom formatu, diskutuje o različitim rutama gasovoda, ali da je suviše rano reći koje će rute na kraju biti izabrane i koji će ući u fazu razvoja.
U Moskvi su ipak najviše zainteresovani za izgradnju „Severnog toka“ — 2.
Gasovod, čiji bi ukupan godišnji kapacitet bio 55 milijardi kubnih metara gasa, udvostručio bi količinu gasa koji bi se iz Rusije direktno isporučivao u Nemačku preko Baltičkog mora, zaobilazeći Ukrajinu kao tradicionalnu tranzitnu rutu.
To je najkraći put od ruskih izvora gasa na Jamalu do severne Evrope. Dužina tih cevovoda iznosi 4.166 kilometara, dok je kroz Ukrajinu duža 2.000 kilometara.
Međutim, Poljaci, Česi i Mađari se protive izgradnji tog gasovoda, a podržavaju ih i baltičke zemlje.
Nemci, s druge strane, žarko žele da obezbede snabdevanje jeftinim gasom, i zato je najveća šansa da se taj projekat realizuje, ali se ni drugi energetski projekti ne isključuju „iz igre“.
Ruski predsednik Vladimir Putin je početkom juna izjavio da Moskva nije potpuno odustala ni od projekta „Turski tok“, niti od projekta „Južni tok“, ali da bi u oba slučaja EU trebalo da ima jasan stav.
Sada je, smatraju analitičari, konačno došlo vreme da EU odluči koji su njeni prioriteti u sferi energetske bezbednosti. Ono što je svima jasno je da ruski gas nema alternativu u Evropi.
