Da li će neuspešan pokušaj državnog udara i pobeda Erdogana uticati na rusko-turske odnose, odnosno da li će se nastaviti proces normalizacije?
— Neuspeli državni udar u Turskoj otvara velike, da ne kažem neograničene mogućnosti za tvrdi autoritarni režim Erdogana. Jasno je da će on pooštriti mere kontrole unutar zemlje, ali i preispitati spoljnopolitičku strategiju. U tom smislu, interesantno je da su turske vlasti uhapsile pilote koji su oborili ruski avion Su-24 i koji su takođe bili na strani pučista. Osim toga, Turska se ranije izvinila Rusiji zbog obaranja aviona. Mislim da sada Ankara teži zbližavanju sa Moskvom, jer shvata da u novonastalim okolnostima Zapad neće podržavati Tursku. Erdogan traži nove mogućnosti za saradnju, u tom kontekstu odnosi sa Rusijom imaju veliki značaj za normalizaciju situacije u regionu, o čemu su govorili i turski zvaničnici. Po mom mišljenju, sada postoji istorijska šansa za uspostavljanje čvrstih i racionalnih odnosa između Rusije i Turske, naravno, ako je Turska spremna da se odrekne ambicioznih neoosmanskih planova i ako neće da vodi preterano radikalnu politiku na talasu uspeha u sprečavanju državnog udara.
Šta bi bilo sa Turskom da su pučisti pobedili?
— Turska vojska je, kao prvo, garant statusa svetovne države, a kao drugo, zapadnog vektora razvoja te zemlje. Da su pučisti pobedili, oni bi pokrenuli borbu protiv islamskog vektora u turskoj politici i počeli da jačaju odnose za Zapadom, pre svega sa SAD. To bi bilo u interesu Vašingtona, ali ne i turskog naroda, barem u trenutnim uslovima. Ali skoro da nije bilo šansi da pučisti pobede, jer je čitava vojna vrhuška postala žrtva „čistke“ i bila pod kontrolom Erdogana i njegovog okruženja. Naravno da postoje i pojedinci koji nisu stavljeni pod kontrolu, na početku su oni aktivno sarađivali sa Erdoganom, a onda su pali u nemilost. Može se reći da armija kao svetovna elita više ne postoji. Takvih ljudi bilo je među oficirima turske vojske, ali sada posle pokušaja državnog udara ih očekuje represija. Stoga, turska armija totalno gubi političku ulogu u zemlji.
Zbog načina na koji je organizovan državni udar mnogi analitičari kažu da se radi o nameštaljci, odnosno da je Erdogan „režirao“ taj puč. Imate li komentar?
— Ta verzija se ne može isključiti. U svakom slučaju, u 21. veku, u doba razvijenih informacionih tehnologija, ništa se ne može uraditi, a da o tome ne budu obaveštene specijalne službe, koje su, u slučaju Turske, pod kontrolom aktuelnih političkih elita. Kada je reč o teoriji zavere, postoje dve varijante: ili su taj puč organizovale same elite kako bi ojačale sopstvenu vlast, ili su specijalne službe namerno „zatvorile oči“ na pokušaj državnog udara kako bi otkrile sve prikrivene protivnike i sprovele „čistku“.
Da li se slažete sa stavom stručnjaka za Tursku Pavela Šlikova koji smatra da bi ta zemlja izgubila i u slučaju pobede pučista i u slučaju pobede Erdoganovih pristalica, jer posle tih dešavanja neće ubrzo doći do nacionalnog pomirenja u Turskoj?
— U Turskoj još dugo neće doći do nacionalnog pomirenja, jer više od 50 odsto stanovništva podržava aktuelnu vlast, i to na veoma radikalan način. Ali ostali su veoma podeljeni, i trenutno u turskom društvu ima sve više podela. Druga je stvar da čak i protivnici Erdogana ne bi mogli da podrže takav „čudan“ državni udar. Oni bi verovatno hteli da to ne bude vojni udar koji je, prema informacijama kojima raspolažemo, povezan sa SAD i Gulenom. To nije ono što želi tursko društvo, barem ne njegov svetovni deo.
Nakon pokušaja državnog udara, Turska će verovatno vratiti smrtnu kaznu. Da li će to uticati na „evropsku budućnost“ zemlje, odnosno na perspektive stupanja u EU?
— Turska već odavno čeka u predsoblju EU i prilično je umorna od tog procesa. Zamor od čekanja postoji ne samo u rukovodstvu Turske, nego i u taboru Erdoganovih političkih protivnika. Turska je ispunila veliki broj kriterijuma za stupanje u EU, sprovela je određene reforme. Stoga i postoji mišljenje da ne bi trebalo ni da postane članica EU, jer je već preuzela sve što je pozitivno u tom savezu. Tako da u društvu raste broj političkih apstinenata kada je reč o stupanju u EU, a kočenje procesa evropskih integracija neće negativno uticati na rejting aktuelne vlasti. Ukoliko Turska odluči da vrati smrtnu kaznu, EU će odustati od primanja Turske, ali u tom slučaju Ankara će reći: „U redu, nek sada EU stupi u Tursku, a mi nećemo pomagati Evropi da reši problem sa migrantima nego ćemo postupati onako kako mi želimo“.
Erdogan je uvek bio veoma aktivan na Balkanu. Sećamo se njegovih izjava poput: „Onaj ko dirne Bošnjake imaće 100 miliona Turaka protiv sebe“, ili tvrdnje da mu je „Izetbegović ostavio Bosnu u amanet“. Da li će se politika Ankare prema Balkanu promeniti posle puča?
— Turska je zagovarala neoosmansku politiku uticaja na susede zemlje. Na šta je poslednjih godina ličila njena doktrina „nula problema sa susedima“? Na pokušaj da zavede red kod komšija u skladu sa interesima Ankare. To se pre svega odnosilo na Balkan, Kavkaz, ali i Bliski istok, pre svega Siriju. Istovremeno, Turska je aktivno koristila „meku moć“ za koju je bio zadužen upravo Gulen. Jasno je da u trenutnim uslovima, nakon raskida Erdogana i Gulena, Ankara ima mnogo manje instrumenata „meke moći“. Zato bi se moglo očekivati slabljenje turske „meke moći“ na Balkanu. Ali to ne znači da Turska u tom smislu napušta taj region. Jednostavno, zbog krize za Ankaru je sada prioritet rešavanje unutarpolitičkih pitanja. Mislim da sada Ankara ima priliku da se odrekne ambicioznih planova koji se tiču susednih zemalja. Ukoliko Turska odustane od te politike širenja uticaja, postoji šansa da će ta zemlja ponovo postati stabilna.
