Partijske konvencije, na kojima se formalno biraju predsednički kandidati, jedinstveni su događaji američke političke tradicije, koji definišu opredeljenja američkih birača već skoro 200 godina.
Američki ustav ne poznaje instituciju partijskog sistema, čiji su sastavni delovi konvencije. „Očevi osnivači“ SAD na političke partije nisu gledali blagonaklono, čak su prema njima pokazivali otvoreno neprijateljstvo, smatrajući ih za kočnicu demokratije. Ipak, političke partije, Demokratska i Republikanska, nastale su spontano, tokom dugotrajnih političkih borbi raznih frakcija i grupa.
Konvencije, isprva zamišljene kao sredstvo neposredne demokratije, uz pomoć kojih se građanima omogućava da neposrednije odlučuju o predsedničkom kandidatu, na kraju su se pretvorile u šou-programe na kojima partijski delegati samo formalno potvrđuju ono što su partijski šefovi odlučili na sastancima daleko od očiju javnosti.
Tako je, u principu, uvek — kandidati su unapred izabrani, a na konvencijama se smenjuju govornici iz sveta politike i šou-biznisa, filmske zvezde i pevači. Međutim nije uvek tako. Dešava se da se konvencije postanu noćne more za svoje organizatore.
General protiv političara
Tako je bilo 1952. godine, kada je većina republikanskih partijskih šefova za predsedničkog kandidata želela da nominuje iskusnog političara iz Ohaja, senatora Roberta Tafta, vođu konzervativnog stranačkog krila.
Na primarnim izborima Taft je osvojio 2,8 miliona glasova, a njegov protivkandidat, general Dvajt Ajzenhauer osvojio je 2 miliona. Međutim, u tri četvrtine država primarni izbori nisu održani, već su delegati izabrani na posebnim državnim konvencijama. Delegate su kontrolisali guverneri i ta kontrola omogućavala im je da pregovaraju o izboru predsedničkog kandidata.
Dva moćna guvernera, Tomas Djui, guverner države Njujork, i Erl Voren, guverner Kalifornije, podržavali su Ajzenhauera. I Ajzenhauer je postao predsednički kandidat i predsednik u dva mandata.
Najgora konvencija
Demokratsku konvenciju iz 1972. godine mnogi istoričari i politički analitičari nazivaju najgorom predsedničkom konvencijom u američkoj istoriji. Senator Džordž Makgavern bio je veoma nepopularan među partijskim moćnicima.
Makgavernova koalicija, koja je okupila antiratne aktiviste (bilo je to vreme rata u Vijetnamu), feministkinje i aktiviste za građanska prava ukrala je predsedničku nominaciju od stranačkih šefova i sindikalnih vođa, koji su decenijama upravljali Demokratskom strankom.
Kada su Makgavernovi delegati stigli u Majami, gde se konvencija održavala, shvatili su da su se šefovi okupili u jedinstveni blok „ABM“ — „Anybody But McGovern„ („Bilo ko osim Makgaverna“).
Umesto da pokaže jedinstvo i snagu, konvencija je pokazala duboku podeljenost unutar Demokratske stranke. Šefovi su pokušali da blokiraju Makgavernovu frakciju proceduralnim pitanjima, a najžešći sukob izbio je između, Džesija Džeksona, tada mladog naslednika Martina Lutera Kinga, i Ričarda Dejlija, moćnog gradonačelnika Čikaga.
Osim toga, Makgavernova frakcija je morala da napravi nekoliko ozbiljnih kompromisa koji su se odrazili i na samu predsedničku kampanju. Idealistički reformator Makgavern bio je prinuđen da igra makijavelističku političku igru.
Prvo su njegovi delegati morali da glasaju protiv proporcionalnog sistema za izbor delegata na konvencijama, za šta su se prethodno svesrdno zalagali, a na kraju i da okrene leđa feminističkom pokretu, koji ga je bezrezervno podržavao.
Makgavernovim mukama nije došao kraj ni posle konvencije. Njegova predsednička kampanja pretvorila se u haos kada je morao da se odrekne svog izbora za potpredsednika, senatora Tomasa Igltona, koji je u biografiji prećutao da je bio lečen od depresije elektrošokovima.
Kako je gubitnik postao pobednik
Četiri godine kasnije i republikanci su doživeli svoj Majami. Tadašnji predsednik Džerald Ford i Ronald Regan nisu birali sredstva kojima su se borili na primarnim izborima.
Na konvenciju u Kanzas Sitiju Regan je ušao odmah iza Forda i otpočeo borbu za nominaciju, postavljajući proceduralne prepreke svom protivniku. Borba između Forda i Regana u medijima je predstavljena kao „borba za dušu Republikanske partije“ — Forda je podržavao krupni biznis, dok je Regan imao podršku tvrdokornih republikanskih ideologa.
Ipak, Džerald Ford je bio predsednik i to je odlučilo da se predsednička nominacija dodeli njemu. Međutim, Reganov improvizovani govor bio je toliko nabijen emocijama i toliko harizmatičan da je jedan komentator napisao da je na konvenciji za predsedničkog kandidata izabran pogrešan čovek.
Ipak, Reganovi napori su se isplatili i četiri godine kasnije izabran je za predsednika SAD.
Ogorčeni gubitnik
Za razliku od Regana, koji je i u porazu umeo da bude veliki, senator Edvard Kenedi, brat pokojnog predsednika Džona Kenedija, nije umeo da istrpi poraz. I on je, kao i Regan, uputio izazov jednom nepopularnom predsedniku iz sopstvenih stranačkih redova.
Na konvenciji Demokratske stranke 1980. godine, Kenedi je pokušao da ubedi delegate da predsedničku nominaciju dodele njemu, a ne aktuelnom predsedniku Džimiju Karteru. Kenedi je, isto kao i Regan četiri godine ranije, održao nadahnut govor, koji će u istoriji Demokratske stranke ostati upamćen pod nazivom „Jedriti protiv vetra“.
Međutim, govor je bio nedovoljan da promeni mišljenje delegata. Karter je ponovo nominovan za kandidata. Poslednje večeri konvencije, predsednik Karter i njegovi saradnici očajnički su tražili Kenedija kako bi od njega dobili podršku.
U trenutku kada su se Karter i njegov potpredsednik Volter Mondejl popeli na binu, Kenedija niko nije mogao da pronađe. On se konačno pojavio, ali umesto da se popne na binu, stane pored predsednika i biračima pokaže partijsko jedinstvo, on se besciljno i uvređeno motao u podnožju bine.
Na kraju, predsedavajući Senata Tip O‘Nil praktično je primorao Kenedija da se rukuje sa Karterom, posle mučnog iščekivanja koje je posmatračima izgledalo kao večnost.
Karteru, koji je ionako imao dosta problema, nije bila potrebna slika stranačkog nejedinstva. Međutim, dobio ju je i to je bio jedan od razloga zbog kojih je izgubio izbore od Ronalda Regana.
Klivlend i Filadelfija
Iako su poneki, naročito republikanci, priželjkivali konvenciju u stilu gore opisanih, to se nije dogodilo. Donald Tramp i formalno je izabran za republikanskog predsedničkog kandidata na konvenciji u Klivlendu.
Otpor u vidu pokreta „Nikada Tramp“ slomljen je pred početak konvencije. Ono što je bila mogućnost je da senator Ted Kruz održi govor u reganovskom stilu, koji bi ga kvalifikovao za mogućeg kandidata za četiri godine. Međutim, Ted Kruz nije Ronald Regan.
Kod demokrata stvari su čistije. Berni Sanders umiren je uključivanjem nekih ključnih tačaka njegovog programa u političku platformu Hilari Klinton, tako da ni u Filadelfiji ne mogu da se očekuju iznenađenja.
Šou se nastavlja i sledi izborna kampanja kada će Hilari Klinton i Donald Tramp odmeriti svoje snage u novembru.