Čilkotov izveštaj, kojim je vlada Velike Britanije na čelu sa Tonijem Blerom optužena za manipulacije javnim mnenjem kako bi pošto-poto ušla u iračku avanturu na strani SAD, otkriva makijavelističku prirodu zapadnih vojnih intervencija.
Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić sa pravom je podsetio da je prva intervencija te vrste bila na SRJ i izrazio je nadu da će doći vreme kada će i ta NATO operacija biti preispitana u državama koje su je izvele.
Vojne intervencije protiv neposlušnih država nisu novo političko oruđe u rukama Zapada, kao što nisu ni manipulacije kako bi se javno mnenje pridobilo za njih. Treba se samo prisetiti američke intervencije u Gvatemali ili američko-britanske akcije, kojom je sa vlasti svrgnut iranski premijer Mohamed Mosadek pedesetih godina prošlog veka.
U novije vreme, međutim, manipulacije se otkrivaju brže i lakše izlaze na videlo. U slučaju Iraka bilo je očigledno da je povod za rat, oružje za masovno uništenje, koje navodno poseduje režim Sadama Huseina, bio providan izgovor. Takođe, nije postojao konsenzus o potrebi intervencije, kao što je bio slučaj sa SRJ.
Istoričar Bojan Dimitrijević kaže da je vreme pokazalo da je intervencija u Iraku rezultirala formiranjem propale države na čijoj je teritoriji stvorena teroristička celina (DAEŠ), što je britansko javno mnjenje pokrenulo na preispitivanje.
To, prema njegovim rečima, nije slučaj sa Srbijom, u kojoj je priča o intervenciji na Zapadu zatvorena sa, kako kaže, za Zapad najlepšim mogućim krajem.
„Ono što bi bilo potrebno analizirati su događaji koji su bili okidači za ratna dejstva — Markale, Tuzla, Račak. Mislim da je tu prostor za neku vrstu istrage, jer politički kontekst je zatvoren i, reklo bi se da je stvar urađena tako da nema otvorenih dilema. Događaji koji su bili uvod u vazdušne operacije i u Bosni i na Kosovu pogodni su za nova istraživanja, ali to je samo pusta želja jednog beogradskog istoričara“, smatra Dimitrijević.
Mogućnost preispitivanja NATO agresije na SRJ nije realna ni za analitičara Dragomira Anđelkovića. Prema njegovim rečima, na Zapadu je i pre početka agresije na Irak bilo mnogo rasprava i sukoba oko svrsishodnosti te akcije, dok u slučaju SRJ to nije bio slučaj.
„Kada se radi o Srbiji, nažalost, tu je postojala gotovo homogena politika. Samo su se pojedini intelektualci suprotstavljali, ali politički establišment je bio nepodeljen. Čitav zapadni blok te 1999. tražio je priliku da, na neki način, dâ smisao postojanju NATO-a, a agresija na Jugoslaviju je taj smisao dala. Naravno, da bi došlo do agresije, smišljena je priča slična onoj nacističkoj kada je napadnuta Poljska“, kaže Anđelković.
Prema njegovim rečima, šanse da se priča o bombardovanju SRJ otvori na način na koji je otvorena priča o Iraku ne postoje zbog jakog interesa i isuviše jakog jedinstva zapadnih sila, koje je 1999. postojalo da bi se SRJ napala.
Na kraju, , dodaje Anđelković, u Srbima na Zapadu vide „male Ruse“ i kao što su jedinstveni u antiruskoj politici, tako su jedinstveni i u antisrpskoj.
Kao što je skeptičan prema otvaranju pitanja odgovornosti za manipulacije pred NATO agresiju na SRJ, Anđelković je isto toliko skeptičan prema tome da će Čilkotov izveštaj dati neki rezultat. Prema njegovim rečima, ovaj izveštaj služi samo da skine odgovornost sa britanske vlade, a da se krivica personalizuje i prebaci na Tonija Blera.
