Prvo što upada u oči ljudima koji su makar malo upoznati sa savremenom istorijom Turske — ovo nije prvi put da se vojna lica bave sportom koji se zove „zauzimanje vlasti“. Samo što su bili efikasniji u njemu 1960, 1971. i 1980. godine. Ovoga puta baš nisu bili srećne ruke. I broj vojnika koji su učestvovali u neredima bio je veoma mali, da ne kažem beznačajan, dok su im komandovali ne uticajni visoki vojni zvaničnici, već izvesni Muharem Kosa. Ne radi se to tako, gospodo.
Pod dva — nelogične, budalaste akcije „pučista“. Zašto su, kog đavola, pucali iz tenkova na prazan parlament Turske? Zašto su iz helikoptera gađali vladine zgrade — između ostalog, sedište Obaveštajne službe? Dok se Erdogan obraća narodu na aerodromu „Kemal paša Ataturk“ u Istanbulu, helikopteri bombarduju predsednički dvorac u Ankari. S kojim ciljem?! Ove zgrade se ne granatiraju, već zauzimaju. Zašto ih nisu zauzeli? Jednostavno nije bilo ljudstva. Čak se govori da ih je bilo samo 500 ljudi! Predsednički dvorac je pokušalo da zauzme 13 ljudi!
Pod tri — nijedan medij nije objavio zahteve pučista, niti njihov program. Nikakve parole, manifesti, programi, leci — glupo, liči kao da neki naoružani ludaci počinju da vrše teror u Ankari i Istanbulu, ne pokušavajući da objasne svoje akcije. Za uspešan puč je, osim vojne sile, potrebna i legitimna vlast — poslanici parlamenta, makar regionalni i lokalni zvaničnici, opozicionarni političari i novinari, opozicioni mediji koji ubeđuju narod u svoju tačku mišljenja. Blogeri, ulični organizatori i unapred pripremljena masa nezadovoljnog naroda spremna da izađe na ulice. Ništa od ovoga „pučisti“ nisu imali. Treba reći i da se precenjuje podrška naroda Erdoganu. Na ulice nije izašlo tako mnogo pristalica turskog predsednika koliko se potencira u medijima. Radi se o svega nekoliko hiljada u Istanbulu, dok u Ankari nije izašao niko. Ali za takvu silu pučista i to malo ljudi je bilo dovoljno da ih razoruža.
Pod četiri — slaba volja pobunjenika. Više od 100 „pučista“ je uhapšeno. Ovakva predaja onih koji su znali na šta idu govori da vojnici nisu goreli od želje da umru, nejasno za koga i za šta.
Pod pet — Erdogan se pokazao kao pravi junak — lično je pred ljude na aerodromu u Istanbulu izašao da kaže da „ostaje sa svojim narodom“ i da je nekim čudom izbegao smrt nakon napada pučista na hotel u Marmarisu. Narod treba da uzdiše, da plače i raduje se u isto vreme. Rejting probija sve rekorde.
Pod šest — turski lider je govoreći pred svojim pristalicama na aerodromu nazvao puč „poklonom Alaha“. On je naglasio da će ovaj događaj omogućiti da se vojska očisti od „bandita“.
Pod sedam — Erdogan je momentalno optužio za vojni puč Fehtulaha Gulena, opozicionara-emigranta, koji je pobegao u SAD nakon svađe sa njim. Gulen se odmah ogradio od svake podrške pučistima, međutim, zvanična tačka gledišta Ankare: To je Gulen, i nije isključeno da iza njega stoje pristalice islamizacije Turske. U ovo niko ne veruje osim televizijskih gledalaca, ali ni ne mora, jer je to njima i namenjeno.
Gore navedene činjenice nas navode na sledeće zaključke:
— Da je vojska bolje pripremila smenu vlasti, ona bi i uspela. Primer za to su raniji uspešni vojni pučevi u Turskoj iz prošlog veka.
— Ovako kako je puč izveden, on nije imao šanse za uspeh. Nikakve. Pet stotina ljudi je moglo da uguši lično obezbeđenje predsednika. Dosad je već uhapšeno više od 6.000 osoba, pod optužbom da su umešani u pokušaj promene vlasti, i treba očekivati da ovaj broj još raste, jer će Erdogan iskoristiti ovu situaciju da ukloni sve svoje neistomišljenike, bez obzira na to da li su optužbe istinite ili nameštene.
— Optužbe za organizaciju puča, ne protiv konkretnih lica unutar turske elite već protiv Gulena, govori da pravih pučista… Nije ni bilo? Da se radilo o ozbiljno pripremljenoj vojnoj operaciji, Erdogan bi odmah bio blokiran, a ne bi bio bombardovan prazan predsednički dvorac u Ankari.
— Priče da su SAD podržale puč su dosta nategnute. Samo se treba setiti na kojoj televiziji se Erdogan prvi put obratio narodu preko skajpa? Si-En-En Turk. Koja televizija je direktno prenosila njegovo obraćanje sa aerodroma? Si-En-En Turk. Koja televizija je čitavu noć besomučno vršila propagandu protiv pučista? Si-En-En Turk. I na kraju, lider koje države je prvi dao podršku turskom predsedniku? SAD.
— Nakon svega što se desilo, Erdogan ima sve šanse da poturi uplašenom narodu novu formu vlasti — surovu predsedničku republiku, čiji će svi konci vlasti biti u njegovim rukama. Sa tim ciljem je najverovatnije sve ovo i bilo izvedeno. Pučisti su bili iskorišćeni, a da sami nisu znali šta rade, i zato su tako lako i predavali oružje, bez ikakvog otpora.
Jednom rečju, spektakl, simulacija, i sada će Redžep Tajip Erdogan, konsolidovavši oko sebe određeni sloj društva, dobiti podršku za reforme Ustava i prelazak na superpredsednički sistem.
