Ukratko, sada je i zvanično potvrđeno da irački predsednik Sadam Husein nije predstavljao pretnju, da Irak nije posedovao oružje za masovno uništenje koje je inače predstavljalo casus belli 2003. godine, da rat koji su Britanija i Sjedinjene Američke Države protiv njega povele nije bio legalan i da je načina za mirno rešenje iračke krize još uvek bilo kada je invazija pokrenuta. Još kraće rečeno, Irak je okupiran i temeljno razvaljen nezakonito, i na osnovu laži.
Čilkotov izveštaj pokreće, međutim, i kudikamo važnija pitanja. Zašto su SAD i Velika Britanija, tadašnji predsednik SAD Džordž Buš mlađi i premijer Velike Britanije Toni Bler, toliko želeli da napadnu Irak? Da li su arapska proleća, pokrenuta nedugo zatim, bila deo iste geopolitičke agende? Kako su ovi saveznici uticali na nastanak Islamske države, i kako su time postali saučesnici u terorističkim napadima u Parizu, u Briselu, ovog četvrtka u Nici kada je ubijeno preko 80 ljudi, o konstantnom sejanju smrti na Bliskom istoku i severnoj Africi da i ne govorimo?
Ovo su u petak bile teme „Sputnjik intervjua“, čiji su gosti bili analitičar Dragomir Anđelković i politikolog Aleksandar Pavić.
„Nezakonito je napadnuta jedna suverena zemlja, kao što smo napadnuti i mi 1999, i kao što je posle Iraka napadnut niz drugih zemalja, i to su zločini protiv mira, po nirnberškim pravilima koja su ušla u korpus međunarodnog prava posle Drugog svetskog rata“, navodi Aleksandar Pavić. „Moguće je da će se posle Čilkotovog izveštaja suditi Toniju Bleru, ali, šta ćemo sa činjenicom da je jedna ’zapadna demokratija‘ po ko zna koji put počinila zločin protiv mira, koji je vrhunski zločin po međunarodnom pravu? I da li će Irak, na osnovu Čilkotovog izveštaja, moći da tuži Veliku Britaniju nekom međunarodnom sudu pravde?“
„Svrha Čilkotovog izveštaja je da svu krivicu svali na Tonija Blera, i da tako krivicu skine sa same Velike Britanije“, kaže Dragomir Anđelković, podsećajući da se slično dogodilo i pre sto godina, posle burskih ratova i aneksije dveju burskih, međunarodno priznatih država na jugu Afrike. I tada je, ukazuje naš sagovornik, formirana komisija koja je utvrdila da aneksija nije izvršena legalno, da je to učinila prethodna administracija, ali to nimalo nije promenilo situaciju na terenu.
Ključno pitanje koje se postavlja posle Čilkotovog izveštaja jeste pitanje zašto su Amerikanci i Britanci toliko želeli rat u Iraku, da su pribegli lažima i kršenju međunarodnog prava da bi ga pokrenuli?
„Postoji svedočenje generala Veslija Klarka (glavnokomandujućeg NATO-a u vreme agresije na SR Jugoslaviju), u kome on opisuje svoj sastanak sa Polom Volfovicom, tadašnjim trećim čovekom Pentagona, koji mu je posle Prvog zalivskog rata 1991. godine, vajkajući se što još tada Sadam nije srušen, rekao da je Americi ovaj rat pokazao da može da koristi svoju vojsku u regionu a da je Sovjeti ne zaustave, i, rekao mu je: ’imamo jedno pet do 10 godina da očistimo sve ove sovjetske klijentske režime — Siriju, Iran, Irak, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti‘“. I druga epizoda koju je prepričao Klark, navodi Pavić, odnosi se na njegov razgovor s američkim generalštabnim oficirom posle 11. septembra 2001, kada mu ovaj najavljuje napad na Irak i kaže: „Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim na red dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.“
Dragomir Anđelković: „Još devedesetih godina su preko ’Njujork tajmsa‘ procurele procene Pentagona u kojima se vrlo jasno navodi da SAD treba da kontrolišu izvore fosilnih goriva — nafte i gasa — a kada to nije moguće, onda makar da kontrolišu trase kojima se ta goriva transportuju do krajnjih korisnika. To je i kontekst u kome treba posmatrati njihov pohod po Bliskom istoku i Severnoj Africi, po zemljama bogatim ovim energentima ili onima koje se nalaze na trasi potencijalnih gasovoda i naftovoda. Otuda i ovo što se događa u Siriji — ako će se do Evrope transportovati gas iz Saudijske Arabije i Katara, a to su jedine dve države koje mogu da predstavljaju realnu alternativu gasu iz Rusije, onda Sirija mora da se stavi pod kontrolu, jer leži na trasi tog potencijalnog gasovoda.“
Uz to, ističu naši sagovornici, bilo je potrebno i smeniti režime koji nisu dovoljno lojalni američkom interesu i koji bi se mogli okrenuti američkim geopolitičkim rivalima.
Nažalost, napominje Anđelković, to su (bili) sekularni režimi koji su pod kontrolom držali islamski fundamentalizam i znali kako da ga spreče da se prelije do Evrope. Uklanjanjem ovih režima — bilo direktnom agresijom bilo izazivanjem ’arapskih proleća‘ koja su, saglasan je Anđelković, deo iste agende — „srušena je ta brana, i zato danas imamo sve ovo što se dešava u Evropi“.
Izveštaj obaveštajne službe Ministarstva odbrane SAD od 12. avgusta 2012. koji je objavljen u javnosti, međutim, ukazuje i na kudikamo ozbiljniju činjenicu — SAD i saveznici iskoristili su ove ekstremiste za sprovođenje svojih ciljeva u Siriji, potpuno svesni da u obaranju Bašara el Asada s vlasti sarađuju s Al Kaidom, Muslimanskom braćom i drugim salafističkim grupama. Koliko su, zbog svega ovoga, SAD i Velika Britanija zaslužne za bujanje terorizma, ne samo na Bliskom istoku već i u Evropi, zaključno sa ovonedeljnim napadom u Nici?
„Ovime što su zapadnjaci uradili, otvorili su Pandorinu kutiju“, kaže Dragomir Anđelković. „Od nečega što je bilo redovno zlo — radikalnog islamizma bilo je tokom čitavog 20. veka — dobili smo jedno skoro apokaliptično zlo. Ovo što smo gledali u Nici, nažalost, predstavlja nešto što ćemo gledati i u narednim mesecima i godinama. Taj proces je sada nemoguće obuzdati, čak i kada bi Evropska unija i Amerika odlučile da sarađuju s Rusijom u obuzdavanju islamskog terorizma, u šta inače ne verujem jer oni koji su kreirali ovaj haos imali su interese da to učine.“
„Terorizma u Evropi ne bi bilo da nije laži koje su pokrenule rat u Iraku, i sklonosti zapadnih sila da sarađuju s radikalnim islamistima“, kaže Aleksandar Pavić, podsećajući na saradnju zapadnih sila s islamskim fundamentalistima u Avganistanu, u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih godina prošlog veka, sada u Siriji…
„Ako su tamo bili skloni da ih koriste, zašto ih ne bi koristili i sada na evropskom kontinentu?“, postavlja pitanje sagovornik Sputnjika. Koji bi bio mogući motiv za to? Pavić: „Jedan od mogućih motiva nalazi se u kontroli procesa koji se sada, posle izlaska Velike Britanije, odvijaju unutar Evropske unije, u kojoj bi Francuska i Nemačka trebalo da čine glavnu osovinu. Ko može da bude siguran da iza svega ovoga ne stoje američki prsti? Da bi se Francuzima poslao neki signal, ili da bi se oslabila Francuska, da ne bi došlo do obnavljanja te osovine, koja bi se približila Rusiji ili bi se, makar, distancirala od ’velikog brata‘ s druge strane Atlantskog okeana?“
