Prijemom dvojice zatvorenika iz zloglasnog zatvora Gvantanamo otvara se pitanje njihove integracije u srpsko društvo. Bez obzira na „tople ljudske priče“ o tome kako je „Srbija deo sveta“ kao i da će bivšim zatvorenicima biti obezbeđeni časovi srpskog jezika i upoznavanje sa ovdašnjom kulturom, pitanje je kako će se ljudi koji su trpeli višegodišnju torturu uklopiti u nepoznato podneblje.
Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže za Sputnjik da je teško odgovoriti na pitanje mogu li se „gosti iz Gvantanama“ integrisati u srpsko društvo jer imamo premalo podataka o njima. Prema njegovim rečima, mi ne znamo za šta su oni bili optuženi, koliko su bili u zatvoru i da li su se na neki način promenili. „Čim ih Amerikanci puštaju, znači da više ne vide neku veliku opasnost od njih“, ocenjuje on.
Teoretski, ljudi mogu uvek da promene način razmišljanja i njihova integracija u srpsko društvo je moguća. U realnom, životnom smislu, sve će to zavisiti od toga gde će oni biti, u kakvom okruženju, koliko su i dalje verski fanatični, kaže Milivojević.
Državni projekt
Na pitanje mogu li ljudi koji su godinama trpeli torturu u jednom momentu da „puknu“ i počine zločine, sagovornik Sputnjika kaže da takva opasnost uvek postoji. Kad je neko 20 godina zatvoren, onda se prilagođava tom okruženju i usvaja njegove navike, tako da je veliki problem kod dugotrajnih zatvorenika kad krenu u život i shvate da se toliko toga promenilo u sredini iz koje su otišli u zatvor, objašnjava Milivojević.
„Ovde imamo specifičan slučaj da su oni prolazili kroz nešto što je bila neka vrsta torture, s jedne strane, a sa druge strane dolaze u kulturu koja je njima potpuno strana. Ja sad ne znam odakle su njih doveli u Gvantanamo i šta je njihovo okruženje, ali je definitivno Srbija nešto novo za njih. S obzirom na to da je u pitanju državni projekat, verujem da će dobiti nekog andragoga, da će imati nekakvu psihološku pomoć, da će im država pomoći da se uklope. E sad, da li će da ’puknu‘ — ne verujem, ono što može da se desi, ako im je ovde bude neprihvatljivo, da se vrate u svoju prirodnu sredinu i nastave po starom“, kaže Milivojević.
On dodaje da povratak u njihovu prirodnu sredinu uvek postoji kao opcija, jer mogu da pobegnu iz Srbije. „Kad kažem prirodnu sredinu, mislim na muslimansku zajednicu, državu koja im je kulturno bliža i u kojoj se oni osećaju kao kod kuće“, objašnjava Milivojević.
Zabava za banana-države
Sociolog Jovo Bakić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu smatra da se naši „gosti“ iz Gvantanama „nikako neće uklopiti“ u srpsko društvo. On dodaje da postoji niz nepoznanica u vezi sa bivšim zatvorenicima, ali ono što je jasno je da je ovde reč o „svojevrsnoj trgovini“.
„Videli smo da je Viktorija Nuland došla u Beograd 11. jula, kad je bila komemoracija u Srebrenici, i ona je rečju nije pomenula u vreme kad su Bošnjaci napadali ovdašnju vlast. Dakle, naša vlast je primila te nesrećnike iz Gvantanama za koje ne znamo da li su teroristi ili nisu i zbog čega su uopšte bili tamo, i tu prosto vidimo jednu perfidnu spoljnu politiku Sjedinjenih Država koja se zabavlja sa raznim banana-državama po svetu, koje je sama velikim delom i stvorila. I onda, ako ste neposlušni, kažu vam — vi ne priznajete genocid u Srebrenici, a ako ste poslušni pa primite ovu dvojicu — genocid u Srebrenici nema mnogo veze. Jednostavno, to samo pokazuje u kakvom svetu mi danas živimo“, kaže Bakić za Sputnjik.
On pretpostavlja da će oni biti primljeni u nekom relativno prijateljskom okruženju, unutar neke muslimanske zajednice u Srbiji, što bi trebalo da im olakša prilagođavanje. Međutim, upozorava Bakić, ne zna se da li su ti ljudi bili na pravdi boga u Gvantanamu ili je reč o opasnim teroristima.
Zataškavanje sramote
„Ako su opasni teroristi, oni će, ako budu u muslimanskoj sredini, pokušavati da vrbuju domaće muslimane u takve organizacije. Svakako, oni će biti pod prismotrom bezbednosnih službi, ali sve je to, s jedne strane, pokušaj Baraka Obame da ispuni svoje davno dato obećanje da će on Gvantanamo zatvoriti, kao jednu ogromnu sramotu za SAD, što je sramota širom sveta poznata, a s druge strane, on koristi te banana-države, u koje i mi spadamo, kao ispomoćnice u prikrivanju ili zataškavanju te sramote“, kaže Bakić.
Milivojević ocenjuje da je reč o državnom projektu, i oko tih ljudi će biti državna bezbednost i raznorazne državne kontrole, jer „ne sme država da se obruka da oni negde pobegnu ili izvrše samoubistvo ili ponovo postanu radikalni islamisti“.
„Mislim da će imati malo izmenjen identitet, da će biti ’studenti‘ ili nešto tako. Te stvari se rade prikriveno i pratiće se prvih godinu dana šta oni to rade, imaće neku pomoć i nekoga ko se brine o njima i ko se s njima druži. Tako da, dok oni dođu do stanovništva, biće pod nekim prikrivenim identitetom i ljudi neće ni znati da su to oni“, zaključuje Milivojević.
