Kako je rekao, dosad je praksa pokazala da na Balkanu veće probleme predstavljaju etničke tenzije u BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, a posebno na Kosovu. „Pitanje nekolicine nesrećnika koji su zatečeni u okolnostima koje daleko nadilaze njihove mogućnosti da se suprotstave toku istorije, ne može da predstavlja prvorazredni problem za bezbednost Srbije ili regiona“, istakao je Radić.
Upitan na osnovu kakvih kriterijuma se odlučuje u koje zemlje će zatvorenici otići, Radić je naveo da uporedo sa američkim partnerima iz NATO-a postoje i druge zemlje sa privilegovanim statusom, poput Izraela ili Tajvana, ali i države koje nastoje da budu u dobrim odnosima sa Vašingtonom ali iz određenih razloga ne mogu da se pozicioniraju kao njihovi bliski saveznici.
„Za te zemlje karakteristično je da su u tranziciji ili da su države koje bi sa jedne strane htele da uđu u NATO, a sa druge i ne baš. Moramo se suočiti sa tim da je Srbija zemlja koja bi istovremeno i želela da bude partner SAD, ali i da sačuva vojnu neutralnost kako bi nastavila da se kreće između četiri famozna stuba spoljne politike — Amerike, Rusije, Evropske unije i Kine — istovremeno“, ističe on.
U takvoj situaciji, objašnjava Radić, ukoliko srpske vlasti žele da steknu reference prema Vašingtonu, izbor je ili upuštanje u misije višeg rizika kako bi se dokazalo dosledno partnerstvo, što srpsko javno mnjenje ni u kom slučaju ne bi prihvatilo, ili da se ta doslednost pokaže putem prihvatanja zatvorenika iz Gvantanama.
Istovremeno, Mihail Nejžmakov sa Instituta za globalizaciju i društvene trendove kaže da, iako je zatvaranje Gvantanama bilo predizborno obećanje Baraka Obame, on ne veruje da će taj pritvorni centar biti zatvoren za mandata aktuelnog američkog predsednika.
„Obama se suočio sa veoma ozbiljnim protivljenjem Kongresa povodom predloženog zatvaranja zatvora Gvantanamo. Gotovo svi republikanci, uključujući i Makejna, bili su protiv zatvaranja, smatrajući da ako se nađu u drugim zemljama veoma opasni zatvorenici mogu da predstavljaju za SAD i njene interese mnogo veću opasnost nego kad se nalaze u Gvantanamu“, kaže on.
Razmatralo se i pitanje o transportovanju zatvorenika iz Gvantanama u zatvore koji se nalaze na teritoriji samih Sjedinjenih Država, ali predstavnici Kongresa su se izjasnili protiv te ideje, argumentujući svoj stav strahom stanovništva da prisustvo posebno opasnih zatvorenika na teritoriji SAD može privući pažnju pripadnika radikalnih organizacija. Obama se tako našao u teškoj situaciji, i zato je ove zatvorenike predao na brigu drugim zemljama.
Nejžmakov, međutim, navodi da ipak postoje određeni bezbednosni rizici da prisustvo zatvorenika u Srbiji može privući različite terorističke grupe, doduše ne iz ugla terorističkih napada, već više kao ucene političara te države, a kao primer naveo je slučaj kada su islamski radikali uhvatili izraelske vojnike a potom ih menjali za svoje saborce.
Kada je reč o samim zatvorenicima, u pitanju su Muhamadi Davlatov iz Tadžikistana, lingvista po obrazovanju, koji želi da svoj karijerni put nastavi kao prevodilac, dok drugi, Mansur el Dajfi, potiče iz Jemena i želi da se bavi informatikom. Obojica su, prema rečima njihovih advokata, pristojni ljudi, koje je strah da se vrate kući, a žele da nastave svoje živote nakon tolikih godina zatvora.
I američki ambasador u Beogradu Kajl Skot izrazio je zahvalnost Srbiji što je primila dva bivša zatvorenika iz američkog vojnog zatvora, ocenivši da je sada važno da oni budu integrisani u srpsko društvo.
Ovo je prvi put da se u Srbiju šalju pritvorenici iz Gvantanama, gde će posle ovog transfera ostati ukupno 76 pritvorenika.
Inače, ozloglašeni zatvor „Gvantanamo bej“ postoji od 2002. godine i predstavlja logor za lica osumnjičena za protivzakonito pomaganje islamskih terorista. Najviše je zarobljenika iz Avganistana i Iraka. Vremenom je postao sinonim za mesto u kojem je kršenje ljudskih prava svakodnevica, dok su američke vlasti u jednom trenutku čak i priznale da su istražitelji u Gvanatanamu koristili zabranjene tehnike ispitivanja, uključujući lišavanje sna, ekstremne temperature, glasnu muziku i vezivanje zatvorenika u bolnim položajima.
Januara 2009. godine, predsednik Barak Obama potpisao je nalog kojim se zatvor raspušta.
