Krajem prošlog meseca odbornici Grada Beograda imenovali su dramaturga i scenaristu Igora Bojovića na funkciju vršioca dužnosti direktora pozorišta „Boško Buha“, posle iznenadne smrti prethodnog direktora, glumca Milorada Mandića Mande. Bojović, koji iza sebe ima vrlo interesantnu i bogatu biografiju, govorio je za Sputnjik o planovima za nastavak adaptacije pozorišta, o ljubavi prema ruskoj književnosti, kao i o svom dedi, slavnom slikaru Petru Lubardi.
Imate prilično veliko iskustvo u rukovođenju kulturnim institucijama. Od 1998. godine do pre neki dan bili ste na čelu Pozorišta lutaka „Pinokio“. Koliko je to zahtevan posao u zemlji gde kultura svakako nije u prvom planu?
— Mogu reći da sam stekao mnogo iskustva radeći ovih 20 godina, i da je to jedan od najtežih poslova koji se u pozorištu može raditi. Upravnik živi živote svih zaposlenih, kroz njega prođu energije svih njih, radeći na projektima, na jednom globalnom nivou baveći se pozorištem koje vodi. Veoma odgovoran posao, posebno kada je reč o pozorištu za decu, pošto je to vrsta pozorišta koja je poslednji bastion kulture u našoj zemlji. Mi zapravo ne školujemo samo publiku za pozorište za odrasle već i građane ove zemlje, i otprilike kada u nekoj državi vidite kakvo je pozorište za decu onda ćete znati i kakva je ta država.
Koji su Vaši prioriteti kao novog direktora pozorišta „Boško Buha“? Kada se planira završetak renoviranja pozorišne zgrade?
— Bivši upravnik pozorišta „Boško Buha“ Milorad Mandić Manda, koji je završio na tragičan način, bavio se zapravo jednim donkihotovskim poslom radeći sve ono što je mogao da bi se to pozorište renoviralo. Moj prioritet će svakako biti da se nastavi rekonstrukcija pozorišta, da se ona odradi prema najvišim mogućim standardima, koliko je to moguće. Kao i, naravno, da se održi repertoar pozorišta, da se na njega vrate predstave koje su bile noseći stubovi repertoara ovog pozorišta, po kojem je ono poznato. Trudiću se da se očuva duh tog pozorišta, koji je drugačiji od svih drugih u ovom gradu. Moji tekstovi se u „Buhi“ igraju već dvadeset i nešto godina, četiri ili pet komada je izvođeno, i u tom smislu bih mogao reći da ću i dalje težiti da budem jedan delić pravog duha pozorišta „Boško Buha“.
U jednom razgovoru, Milorad Mandić Manda se požalio da „Buha“ sam finansira svoju rekonstrukciju, odnosno da grad nije želeo da ustupi nikakva sredstva za obnovu pozorišta. Da li ima izgleda da se ta situacija promeni?
— Znam da je veliki broj donatora učestvovao u njegovom radu, da je on i svojim delom i svojom harizmom uspevao da privuče ljude, da ih animira i da ih ubedi da uđu u rekonstrukciju pozorišta zajedno sa njim, sa jednom ogromnom energijom. Ono što mogu da kažem jeste da je Sekretarijat za kulturu na čelu sa gospodinom Vladanom Vukosavljevićem u potpunosti stao iza ovog izbora, sa čvrstim obećanjem da će se ući u rekonstrukciju na pravi način, da će grad u potpunosti podržati adaptaciju pozorišta „Boško Buha“. Verujem da će tako biti i sa Republikom. Nakon ove velike tragedije, nakon toga što je u taj Skadar na Bojani već „uzidan“ jedan život, mislim da je to prilična opomena i priličan ispit i za ovo društvo i za našu zemlju.
A da li smatrate da u ovoj zemlji uvek mora da se dogodi neka velika tragedija kako bi se probudila svest društva, političkog vrha, kako bi se malo više cenile institucije od kulturnog značaja?
— Mene svakako ne raduje što se ovo dogodilo na ovaj način. Manda je bio i moj lični prijatelj, i iako sam imao veliko iskustvo kao upravnik, dešavalo se da kod njega u određenim situacijama idem po savete, i uvek mi je nesebično pomogao. Nadam se da se ovaj nemili događaj neće brzo zaboraviti, i da ćemo nastaviti da sprovodimo misiju koju je on započeo, kao i da ćemo je na najbolji mogući način po pozorište „Boško Buha“, po decu ovog grada i ove zemlje, što bi on sigurno najviše želeo, i sprovesti.
Rođeni ste u Nikšiću, dramaturgiju završili 1995. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao student generacije. Pohađali ste Internacionalnu školu dramaturgije pri Kraljevskom dvorskom pozorištu u Londonu. Veliki deo života proveli u Parizu… Vaši komadi su igrani širom sveta. Kako, kao čovek koji je upoznao svetske kulture, gledate na trenutno stanje u našoj? Šta nas najviše razlikuje?
— Mislim da je kod nas najveći problem nedostatak sistema u kulturi. I to stalno pokušavanje formiranja nekog sistema koji je možda najbolje rešen upravo u pozorištima za decu. Pozorišta za decu su nekako uspela da se profilišu, da imaju svoj repertoar po kojem se jedna od drugih razlikuju, a istovremeno imaju istu ciljnu grupu.
Nije mnogo poznato da je Vaš deda bio čuveni slikar Petar Lubarda. Napisali ste i scenario za film o njegovom životu. Da li ste po njemu nasledili ljubav prema umetnosti?
— Mogao bih reći da sigurno jednim delom jesam i sa njegove strane. Moja majka je imala dara za literarno stvaralaštvo, a otac mi je bio profesor svetske književnosti koji je doktorirao baveći se Lavom Tolstojem. Njegova doktorska disertacija se zove „Lav Tolstoj u Srba“. A ja mogu da se pohvalim i da sam dobio ime po ruskom epu „Slovo o polku Igorovu“, koji je moj otac u to vreme prevodio.
Vaš otac i Šekspir su „krivi“ za Vaše profesionalno opredeljenje. Pojasnite nam kako.
— Rano sam naučio da čitam i pišem. Otac je prekucavao svoju doktorsku tezu, dok sam ja sedeo pored njega i diktirao mu, kako bi mu to brže išlo. Jako sam se važnim tada osećao, smatrao sam da pravim jedno veliko delo zajedno sa svojim ocem. I nekako me je on i uveo u svet ruskih klasika, koji me je okupirao i u kojem ću ostati celog života. A u nekoj fazi odrastanja, u pubertetu, kada muškarac poništava oca i pokušava da se izbori nekim suprotnim stavovima, ja sam otkrio Šekspira kao nekoga koga je Tolstoj mrzeo, da bih se suprotstavio ocu. I tako sam se zapravo okrenuo pozorištu jer sam zavoleo i njegovo delo koje me i danas nadahnjuje. S jedne strane ruski klasici, a s druge strane Šekspir i sve ostalo do čega sam kasnije u svom radu došao.
Da li možete sa nama da podelite anegdotu vezanu za Puškinov spomenik?
— Kada je Medvedev dolazio u Srbiju i kada je Puškinov spomenik trebalo da bude postavljen, dogodile su se određene komplikacije. Od toga da nisu znali gde će da ga smeste, do papira koji nisu bili u potpunosti sređeni. Ponudio sam da „Puškinu“ ustupim privremeni smeštaj u holu pozorišta lutaka „Pinokio“ u Zemunu do trenutka dok bude postavljen gde je planirano. Puna tri meseca publika je imala jedinstvenu priliku da vidi Puškinov spomenik u „Pinokiju“ pre nego što je nađeno definitivno mesto za njega.
