Uoči 11. jula i obeležavanja godišnjice u Srebrenici, učesnici skupa poručili su da uprkos stradanjima Bošnjaka postoji i šira slika tih događaja, te da je neophodno predstaviti istinu o velikim stradanjima Srba, kako devedesetih godina, tako i tokom celog 20. veka.
„Mi ne bežimo od jula 1995. godine, ali važno je znati celokupnu sliku. Istina o tome se krije kako bi se skrenula pažnja sa stradanja Srba u Drugom svetskom ratu. Srbima se nameću krivica i uloga agresora, ali propagandi koja postoji treba se suprotstaviti činjenicama“, upozorio je politički analitičar i moderator skupa Aleksandar Pavić.
Večito pitanje o kojem će se verovatno diskutovati još mnogo godina biće utvrđivanje tačnog broja žrtava. Međutim, Pavić ističe da, iako se u presudama Haškog tribunala spominju različite cifre, počev od 4.970 iz drugostepene presude generalu Zdravku Tolimiru, pa sve do 8.000 iz presude generalu Krstiću, za zločine počinjene protiv Srba iz Srebrenice do danas niko nije osuđen.
Prema rečima magistra istorijskih nauka Nemanje Devića, stradanje Srba u srebreničkom kraju potiče još od početka Drugog svetskog rata. Hapšenja i ubijanja istaknutih Srba počinju već uoči Vidovdana 1941. godine, što je, kako je rekao, veoma simbolično.
I viši kustos Muzeja žrtava genocida Nenad Antonijević smatra da je zločin nad Bošnjacima 1995. godine u Srebrenici zasenio zločine koji su nad Srbima iz istočne BiH i Podrinja počinjeni tokom celog 20. veka, a koji imaju karakter genocida.
Kada je reč o Drugom svetskom ratu, objašnjava on, nisu krivi samo okupatori, već i Hrvati i Muslimani, koji su bili grupisani u paravojne formacije, odnosno u pripadnike Nezavisne Države Hrvatske.
„Hrvati i Muslimani imali su nameru da unište srpsko stanovništvo. Posebno se izdvajaju zločini Crne legije 1942. i 1943. godine. Veliki broj žrtava ubijen je hladnim oružjem, na surov način, te su se čak i Nemci u svojim izveštajima gnušali nad zločinima“, istakao je Antonijević.
On je dodao da se zločin nad Srbima nastavio od 1992. do 1995. godine, posebno 1992. i 1993. godine, ali da su svi ti zločini i kontinuitet genocida nad Srbima zasenjeni julom 1995. godine zbog dvostrukih aršina međunarodne zajednice.
General u penziji vojske Republike Srpske Vinko Pandurović kaže da je neophodno u obzir uzeti sva ta dešavanja kada se sagledava zločin nad Bošnjacima, budući da je u vreme između ratova mržnja, koja je vladala među narodima BiH, potisnuta i zamrznuta. Veliki deo zločina je, dodaje, posledica revanšizma zbog gubitaka i patnji koje su ranije pretrpeli Srbi.
„Mnoge priče ispričane o Srebrenici uperene su protiv interesa srpskog naroda u celini, međutim, važno je istaći da ta sva stradanja nisu bila rezultat plana ili organizovanog delovanja vojske, već su se stvari otrgle kontroli za šta su odgovorni pojedinci. Niko do sada nije dokazao da je postojao plan masovnih ubistava, kao i da je postojala svest i genocidna namera“, istakao je on.
Pandurović je objasnio da su masovna ubistva došla kao rezultat pojedinačnog incidenta, pošto je jedan od zarobljenika iz 28. Divizije vojske BiH, nakon što je vojska Republike Srpske ušla u Srebrenicu, uspeo da otme pušku i ubije jednog starešinu iz specijalne brigade MUP-a, što je izazvalo lančanu reakciju ubijanja zarobljenika.
Učesnici skupa takođe smatraju da rat protiv Srbije još uvek nije završen, dok admiral i ekspert odbrane u Haškom tribunalu na procesima za Srebrenicu Boško Antić kaže da je danas mir nastavak rata drugim sredstvima. „Nalazimo se u jednoj od etapa rata protiv Srba i Srbije, a ukoliko bi priznali genocid, bio bi to krajnji poraz i pitanje je kako bi nakon toga završile Srbija i RS“, ističe on.
I Pavić upozorava da je Srebrenica postala važno sredstvo za moderne imperijaliste i moćne zapadne sile koje koriste izgovor zaštite civila od potencijalnih genocida, kako bi intervenisali u drugim zemljama poput Libije i Sirije.
„Zato je naša borba toliko teška, jer neprijatelj nije samo u Sarajevu, koji svesno propagira sve ove teze, već je to čitav politički Zapad, u poslednjih 25 godina. Srebrenica je utkana u dokumente UN, na osnovu kojih je razvijena doktrina odgovornosti o pružanju zaštite, izglasana još 2005. godine, po kojoj je međunarodna zajednica dužna da interveniše svuda gde je civilno stanovništvo navodno ugroženo i gde je polje suvereniteta okrenuto naopako“, naglašava on.
Pavić smatra da su slučajevi poput Srebrenice i Ruande uzeti kao pokazatelji da zapadne sile deluju gde hoće, što je dokazano i nizom intervencija nakon 1995. godine, u kojima je uvek glavni ratni poklič bio: „Moramo da sprečimo još jednu Srebrenicu“. Srebrenica je, dodaje on, korišćena u Kongu, Iraku, Siriji i Libiji, a ista doktrina je korišćena još u 28 različitih rezolucija Saveta bezbednosti kako bi se opravdalo spoljno mešanje u unutrašnje stvari raznih država.
