Majer: I Rusija i Zapad — zašto da ne? (audio)

„Odnosi Srbije i SAD su generalno dobri, ali postoje tenzije zbog neslaganja u mišljenjima o sankcijama Rusiji koje Srbija nije spremna da podrži. To nije nešto što će potpuno izbaciti iz koloseka te odnose, ali će svakako uneti trenutnu napetost. Nakon što je Vučić otkazao posetu SAD sastao se sa američkim ambasadorom. Očigledno je postojala izvesna ljutnja zbog toga, ali takve stvari su prilično normalne u odnosima i to je verovatno privremeno, ali će se ponavljati zato što se Srbija trudi da bude i na Istoku i na Zapadu“, kaže za Sputnjik Stiven Majer koji je danas profesor politikologije i bezbednosti u Vašingtonu. 

Neki eksperti kažu da na Zapadu nisu gledali blagonaklono na posetu Vučića Moskvi i na njegov susret sa ruskim predsednikom Putinom. Da li smatrate da Zapad može da prihvati dobre odnose Beograda i Moskve?

— Zapad ne može mnogo da uradi kad je reč o odnosima Srbije i Rusije. On mora da prihvati činjenicu da Srbija ima interese u raznim zemljama, uključujući Rusiju i SAD. Postojalo je izvesno razočaranje u Vašingtonu zbog Vučićeve posete Moskvi i to je razumljivo, ali Zapad treba da razume da srpske vlasti imaju jake finansijske veze sa Rusijom. To su veze koje su Srbiji potrebne jer je reč o novcu. Zapad nema načina da to spreči. Srbija neće okončati odnose sa Rusijom, zapravo, ti odnosi bi mogli da postanu jači, posebno ako Rusija bude spremna da uloži još novca u Srbiju i da kupuje više preduzeća i imovine. Rusi imaju ulog u srpskoj ekonomiji, a vide je i kao mogućnost da imaju uporište na Balkanu.

Mislite da je srpsko balansiranje između Rusije i Zapada moguće? 

— Zašto da ne? Godinama tvrdim da Srbija ima interesa da istražuje širom sveta, u odnosima sa drugim zemljama — Brazilom, Iranom, Kinom. Kineski predsednik je upravo bio ovde. Srbi pokušavaju da izgrade odnose sa mnogim zemljama. I treba to da rade. Odnosi sa Rusijom će napredovati, a pretpostavljam da će Vučić uspostavljati jače odnose i sa drugim zemljama. 

Dobro poznajete Balkan, a svi se dobro sećamo haosa devedesetih godina. Sada neki mediji u Srbiji tvrde da Zapad finansira pripreme za novi haos na Balkanu. Da li mislite da su takve tvrdnje neosnovane? I kome bi takav haos bio potreban?

— Ne mislim da postoji bilo kakav razlog da verujemo da Zapad namerno finansira bilo kakav novi haos ili pobune. To ne znači da neće biti promena na Balkanu, samo da nema razloga i dokaza da bilo ko finansira novi haos na Balkanu koji nikome ne bi išao u korist. Rekao bih ipak da se zapadna politika generalno nije promenila za 25 godina. A ta politika nije baš dobro služila Balkanu jer ne prepoznaje promene koje su se ovde dogodile. Vašington se vratio na politiku koju je počeo pre 25 godina. Ali ne u smislu da neko finansira novi haos. To je jedna od teorija zavere koje povremeno čujete. 

Da li je još jedna teorija zavere to što neki kažu da Vašington priprema teren za neku vrstu „obojene revolucije“ i promenu režima u Srbiji, ali i u drugim delovima Balkana, recimo u Makedoniji? 

— Vlade svake od balkanskih zemalja nisu savršene, nije savršena ni srpska vlada, ali je demokratski izabrana. Moglo bi da bude promena unutar sistema, ali Zapad ne finansira ni promene režima ni „obojene revolucije“. Da Vas podsetim, neke od tih obojenih revolucija nisu se dobro završile. I ne znam ko bi bio taj ko bi primio novac da sprovede tu promenu režima. U kom pravcu bi Zapad išao? Ko bi zamenio srpsku vladu? Svakako ne neki novi Milošević ili Tito. Isto se može reći za Makedoniju. Ona ima ozbiljne probleme, ali oni nemaju veze sa time da Zapad želi promenu režima, nego sa činjenicom da Makedonija ima ozbiljne probleme između makedonskih Slovena i Albanaca, kao i unutar slovenskog stanovništva. Pad Vlade Hrvatske nije finansirao Zapad niti je imao razloga za to. Veliko pitanje za ljude koji misle da je to moguće jeste ko bi time išta dobio i ko bi zamenio postojeće vlade. Zato mislim da je to još jedan primer teorije zavere.

Kako vidite pozicije Rusije na Balkanu? Da li su one ojačale?

— Svakako jesu. Ali setimo se kroz istoriju da su velike sile imale ogromne interese na Balkanu. To je bilo mesto u Evropi gde su se susretale velike imperije. Danas je ta vrsta interesa imperija nestala. A iskreno, interes Rusije na Balkanu jeste da se učvrsti u regionu, to je balans zapadnom uticaju u regionu. To nije isto kao što je bilo pre 100 godina. A nakon 90-ih američko interesovanje za Balkan je izbledelo. To više nije važno područje za SAD. A ni za Rusiju. Ima mnogo važnijih delova sveta koji je interesuju. Balkan je na neki način potisnut u drugi plan za sve. Tako će i ostati. Rusi će biti tu, Amerikanci će biti tu, Zapadna Evropa će biti tu, ali u poređenju sa ostalim svetskim regionima Balkan će biti od manjeg značaja. 

Znači, Vi mislite da Balkan nije linija fronta između Rusije i Zapada?

— Ne. Mislim da je to područje konkurentnih interesa, ali svakako nije linija fronta. Linija fronta između Istoka i Zapada je nešto severnije i u drugim interesima — u energetici, kad je reč o terorizmu… 

Ili nešto istočnije, recimo u Ukrajini? 

— Da, i u Ukrajini. To su glavna područja interesa i teškoća između Rusije i Zapada. 

Znate da je Srbija posvećena učlanjenju u EU, ali može li to, a da ne prizna Kosovo? 

— EU već dugo ponavlja da Srbija neće morati da prizna kosovsku nezavisnost. To je možda tehnički gledano istina, delom zato što pet članica EU nije priznalo Kosovo. Ali ipak nije beznačajno to što su birači u suštini žrtvovali Kosovo na evropski oltar. Zapravo je rečeno da Srbija neće mnogo forsirati pitanje svog suvereniteta na Kosovu. Iskreno, ono je u suštini otpisano. Vučićeva cela karijera je bazirana na tome da uvede Srbiju u EU. On pokušava da balansira tako da se teoretski ne odrekne suvereniteta nad Kosovom u Ustavu Srbije. I tu ide veoma tankom linijom. Kosovo je na neki način postalo zamrznuti konflikt. On će nastaviti da tinja kao i do sada. Zvanično, niko iz EU nije tražio priznanje, ali u suštini oni žele odvajanje Kosova i Srbije tako da je to delikatno pitanje. I ko zna, proći će mnogo godina pre nego što Srbija ispuni evropske tekovine i tokom tog vremena situacija bi mogla potpuno da se izmeni. Ali tužna stvar je što je Vlada Srbije oprala ruke od Kosova.

Greška je što su SAD požurile da priznaju Kosovo 

Kažete da je Kosovo zamrznuti sukob. Iz te perspektive da li biste rekli da je bila greška što su SAD požurile da priznaju Kosovo?

— Mislim da je tako. SAD su toliko snažno bile angažovane na albanskoj strani da nikada nisu mislile unapred, kakve će biti posledice. SAD se sada neće povući i reći da je to bila greška, ali ja mislim da jeste bila greška što smo to uradili tako brzo umesto da pokušamo da razmislimo kakve će biti posledice. Mi smo takođe pravili ozbiljne greške 90-ih u načinu na koji smo pristupili Balkanu i slomu Jugoslavije. Podržali smo politiku koja u suštini nije rešila problem regiona. 

Situacija na Kosovu je nestabilna. Tu je i zalaganje nekih kosovskih političara za „veliku Albaniju“. Da li je „velika Albanija“ mit ili realna opasnost?

Većina političara u Albaniji nije naročito zainteresovana za proširenje granica zemlje. Više ćete čuti o tome u Prištini i Prizrenu, van Albanije. Nema dovoljno interesovanja i podrške za „veliku Albaniju“ i mislim da se za sada to neće desiti. Što ne znači da u budućnosti to ne može da se promeni. To će mnogo zavisti od toga kako će se razvijati situacija u Makedoniji, hoće li ona ostati celovita.

Ranije ste govorili o mogućnost prekrajanja granica. Kako bi po Vašem mišljenju izgledale te nove granice i da li bi one bile moguće bez novog rata?

— Mislim da je to moguće bez novog rata i krvoprolića. Ali ako bi došlo do novog prekrajanja granica to bi trebalo da urade ljudi koji tu žive, lideri koji tu žive, a ne SAD, Brisel, Berlin ili London. To bi moralo da se uradi uz međusobni dogovor, a mislim da je to moguće bez rata. Gde vidim da moji komentari najviše imaju smisla i gde to može da se dogodi? Kosovo. Odavno tvrdim da treba da dođe do neke vrste podele na severni i južni deo. To je moguće u budućnosti. Moguće je u Makedoniji, moguće je u Bosni, ako bosanski Srbi, recimo, nekad održe referendum na kojem odluče da žele da napuste Bosnu. To bi bila prilična promena granica. Neki kažu da sama mogućnost tako nečega ne znači nužno da će se to i desiti, ali se može desiti i svakako je to moguće uraditi bez rata. 

Ali u SAD ne vidimo podršku za takvu ideju, recimo, za ideju podele Kosova.

— Ne morate da se oslanjate na podršku SAD. Odavno tvrdim da ljudi u Beogradu, ljudi na Balkanu traže odgovore od Vašingtona, a ne moraju to da čine. Ljudi u Srbiji su pametni, imaju dugu tradiciju i dugu istoriju. Da biste pregovarali ne morate da imate nužno podršku Vašingtona, Brisela. Mislim da je bila greška što se Srbija toliko oslanjala na Vašington čekajući šta će on da kaže. To ne morate da radite. Zarad svoje budućnosti Srbija i druge zemlje u regionu treba da se oslone na svoju snagu i inteligenciju u rešavanju sopstvenih problema.

Znači, vi mislite da bi pravo rešenje za Balkan bila podela Kosova i podela BiH?

— Ne kažem da se to odnosi i na Bosnu. O tome bi trebalo da odluče tamošnji stanovnici demokratskim glasanjem. Ne mislim da se to nužno mora desiti, ali na ljudima i rukovodstvima je da odluče gde su granice, gde žele da žive. Već više godina smatram da treba održati referendum u Bosni, u Republici Srpskoj o pitanju gde žele da budu. To se desilo u Crnoj Gori. Zapad nije imao problem sa referendumom u Crnoj Gori, ali ima problem kad je u pitanju neko drugi. To nije logično. Isto je na Kosovu. Mislim da bi zbog snage srpskog stanovništva severno od Ibra bilo lako organizovati referendum o tome kakva treba da bude njihova budućnost, gde žele da žive. To nije posao Amerike, Brisela, to je odluka koju treba da donesu ljudi u regionu. 

Mislim da bi to bilo teško organizovati, ali lepo je čuti da neko u Americi razmišlja na takav način. Ali sada želim da vam postavim pitanje o NATO-u. Neki eksperti, kao Kurt Grič, kažu da je NATO mutirao posle agresije na Jugoslaviju. Šta vi mislite? 

— Prvo da prokomentarišem ono što ste rekli o teškoćama oko pregovora. Srbi su veoma pametni ljudi, kao i Hrvati, Bošnjaci. Razumeju region u kom žive. Samo se previše plaše da organizuju takve stvari jer strahuju šta će reći SAD i Brisel. Jedan političar u regionu, predsednik Dodik, ima stav koji mislim da je vrlo zdrav i koji kaže: „Mi sami odlučujemo“. Mislim da bi bio veliki posao pregovarati o ideji referenduma, ali da je ona svakako izvodljiva. 

Što se tiče NATO-a, smatram da je on u suštini postao organizacija koja više nije korisna. Kad se završio Hladni rat prestao je i razlog postojanja NATO-a. I bila je nesrećna greška odluka koja je doneta devedesetih godina u Sjedinjenim Državama da će NATO ne samo nastaviti da postoji nego će se širiti na Istok. Ne vidim nikakav vojni razlog za postojanje NATO-a, ne vidim nikakav razlog da Srbija postane deo NATO-a. Albanija se priključila NATO-u, Hrvatska se priključila i iskreno ne vidim da su te zemlje imale ikakve vajde od toga što su postale članice. Od raspada Jugoslavije i krize devedesetih NATO postoji samo po inerciji, to zapravo nije savez koji nekoga štiti od nečega, on postoji samo zato da bi postojao.

— Ne mislim da imamo novi Hladni rat jer Rusija nije Sovjetski Savez. Nemamo veliku opasnost od nuklearnog rata između Rusije i SAD. To ne znači da ne postoji opasnost od širenja nuklearnog oružja, ali se ono ne odnosi toliko na Rusiju i Sjedinjene Države. To dakle nije novi Hladni rat. Postoje određene teškoće u odnosima Rusije i SAD, ali odnosi će se nastaviti na isti način, sa usponima i padovima. Putin i Rusija će nastaviti da potvrđuju svoje pozicije, da vode čvrstu politiku, SAD će takođe nastaviti odlučno svoju, ali ono što ovde imamo nakon raspada SSSR-a jeste da je Rusija izgubila mnogo na uticaju, na veličini. Putin sada nastoji da kaže svetu da se Rusija vratila, da Rusiju treba da prihvatite kao veliku silu. Zbog njenih akcija, posebno u Ukrajini došlo je do problema u odnosima Rusije i SAD. Ali iskreno, Zapad ne zna šta će sa Ukrajinom. Krim će ostati u Rusiji, imaćemo verovatno još jedan zamrznuti konflikt na istoku Ukrajine. I sankcije će ostati na snazi. Koliko dugo, zavisiće od toka događaja. Ali neće biti Hladnog rata. Antagonizam će postojati, ali i oblasti gde sarađujemo sa Rusijom. Jedan od razloga što mislim da neće biti Hladnog rata jesu ekonomski interesi Rusije koji su mnogo više povezani sa Zapadom, posebno sa EU. Kad se jednom ukinu sankcije mislim da će ekonomski odnosi biti još jači.