Nemoguće je donositi zaključke o budućnosti nafte, a da se u obzir ne uzima aktuelni trenutak, kaže Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije. Na skupu međunarodnih naftaša, nedavno održanom u Beogradu, prema njegovim rečima, učinjena je maksimalno moguća distanca u odnosu na aktuelna dešavanja i prikazan je realan potencijal naftne privrede u energetskom miksu budućnosti.
„Realnost u ovom slučaju znači: ne znamo gde će biti naftna privreda tada. U nekoliko navrata smo mogli da čujemo da govornici nemaju ispred sebe kristalnu kuglu. To ne znači da oni ne znaju šta će biti, nego da toliko stvari utiče na budućnost nafte, ne samo prirodni potencijal koji je izdašan, nego od drugih, političkih uticaja, od nekih stvari koje danas ne možemo ni da projektujemo. Ohrabrujuće je, međutim, što svi vide da će u transportnom sektoru nafta biti dominantna još dugo. Sa jedne strane što tehnologija ne omogućava adekvatnu zamenu. Kada govorimo o zagađenju životne sredine, svi govorimo o tome koliko je to opasno. Da, ali svi želimo da obezbedimo komforan transport“, kaže Mićović.
Koji će energent vladati svetom u budućnosti?
Iako još ne postoji adekvatna zamena za naftu eventualna pojava nove tehnologije celu situaciju može da promeni iz osnova u korist nekih drugih energenata, dodaje Mićović.
Kao primer za svoju tezu, Mićović navodi elektromobile. Električna energija se dobija iz ograničenih izvora, a ako bismo drastično povećali potrošnju električne energije za potrebe transporta, morali bismo da trošimo mnogo više uglja ili da izgradimo mnogo više nuklearnih elektrana.
Jedini energent čije učešće u potrošnji opada je ugalj, kaže Goran Radosavljević, generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije. Međutim, učešće nekih drugih fosilnih goriva biće u porastu. Najverovatnije će to biti učešće gasa.
„Ono oko čega se eksperti u svetu slažu jeste da će fosilna goriva biti dominantna u energetskom miksu budućnosti, pogotovo nafta i gas, ali sve više investicija ide ka obnovljivim izvorima i energetskoj efikasnosti“, kaže Radosavljević.
Drugi momenat na koji treba računati jesu zemlje u razvoju, kaže on. Indija i neke afričke zemlje, čija je privreda u porastu, prvo će početi da koriste ugalj i fosilna goriva, kada se očekuje porast njihove tražnje na svetskom tržištu, dodaje Radosavljević.
„Tražnja Indije za energentima dostići će do 2040. godine tražnju SAD. Ako uzmemo u obzir da će struktura indijske tražnje biti, pre svega, bazirana na fosilnim gorivima, jasno je zašto će se, bez obzira na diversifikaciju izvora u razvijenim ekonomijama, i dalje koristiti goriva te vrste“, kaže Radosavljević.
Ključno pitanje, prema Radosavljevićevim rečima, jeste koliko će tih energenata biti?
„Mi smatramo da će ih biti. Pre pedeset godina govoreno je da će nafte biti još za jedno pedeset godina, sada se govori da će je biti još za sto. Za jedan vek možda će se govoriti da će biti nafte za dvesta godina. To zavisi od tehnologije, od novih izvora i slično. Ono što će umnogome biti ključno u budućnosti je način na koji će naftne kompanije odgovoriti na izazove — hoće li se same kompanije preorijentisati na druge izvore energije“, kaže Radosavljević.
Kako preći put od „crnih“ do „zelenih“ energenata
Prema rečima Tomislava Mićovića, nemoguće je preorijentisati potrošnju ili proizvodnju nekog energenta za kratko vreme.
„Investicije se vrlo sporo odvijaju. Dvadeset godina posle promovisanja biogoriva, koje je promovisano kao dobro rešenje za povećanje samostalnosti, u Evropi imamo izgrađene ogromne kapacitete za njegovu proizvodnju, od čega se koristi oko 50 odsto kapaciteta. Treba biti oprezan, jer navedete ljude na investicije, od kojih posle nema ništa. Treba vrlo oprezno projektovati ideje šta će se sa energetikom desiti za dvadeset, trideset ili pedeset godina“, kaže Mićović.
Najveći rizik u naftnoj industriji je taj što će niska cena nafte uticati na smanjenje investicija.
„Nedostatak novca uticao je na to što su velike kompanije zaustavile određeni broj investicija. Međutim, vrlo brzo su shvatile da, ukoliko dugoročno ne nastave investicije, da ćemo u budućnosti imali problem sa nedostatkom nafte. Čuli smo projekcije da, do 2040. godine kapaciteti na Bliskom istoku neće moći da zadovolje tražnju u Aziji, pre svega u Kini i Indiji. Znači, potrebno je investirati u kapacitete, da nam se ne bi desilo da 2040. nafta dostigne cenu od 200 dolara po barelu“, kaže Radosavljević.
Kompanije pokušavaju da sačuvaju deo investicija povećanjem efikasnosti i diversifikacijom proizvodnje — investiraju u jeftinije izvore, a odustaju od investicija gde je eksploatacija nafte skupa, kao što je Severno more.
„Ključno pitanje je koliko će cena ostati niska. Za sada je cena na nivou koji i nije toliko loš kako se mislilo. Ukoliko se bude kretala u današnjem nivou, biće dovoljno da se nastavi sa investicijama. Od njih će zavisiti i cena u budućnosti“, objašnjava Radosavljević.
Obnovljivi izvori su i dalje skupi
Druga komponenta, prema njegovim rečima, od koje će zavisiti nivo investicija u naftnoj industriji je globalni ekonomski rast. Kineski rast trenutno je usporen, ali ako se vrati na nivo iz protekle decenije, u svetu neće biti dovoljno energenata da zadovolji sve svetske potrebe.
„Jedan ulazni faktor neverovatno može da promeni potrošnju. Daću vam samo primer analize koju je radio OPEK. Kada samo rast Kine, koji su projektovali na između 6 i 7 odsto, povećaju za pola procenta, za 40 godina to je potrošnja energenata veća nego potrošnja čitave Evrope“, kaže Radosavljević.
Upotreba obnovljivih izvora energije zavisi od svake zemlje pojedinačno, kaže Tomislav Mićović. Jer energija dobijena iz obnovljivih izvora još je daleko skuplja od energije dobijene iz tradicionalnih izvora. Mićović navodi primer biodizela koji je trenutno dvostruko skuplji od dizela koji se dobija iz nafte.
„To zahteva izuzetno velika ulaganja i puno odricanja država. Sve te stvari moraju da se subvencionišu“, objašnjava Mićović.
Naftne kompanije, ne samo da su počele da se nazivaju energetskim, već su, razmišljajući o energetskom miksu, započele svoju transformaciju približavanjem drugim vidovima energije.
„Taj proces teče, to je kontinualni proces transformacije naftnih kompanija u energetske kompanije. Posebno je zanimljivo da prirodni gas ima niz tehnoloških prednosti. On ne samo da zamenjuje ugalj kod proizvodnje toplotne i električne energije, nego sve više ulazi u transport“, kaže Mićović.
