Omar Matin je u Orlandu na Floridi proteklog vikenda u gej klubu „Puls“ ubio 49 i ranio je još pedesetak ljudi. Nepuna dva dana kasnije, Larosi Abala je u jednom predgrađu Pariza nožem ubio policajca i njegovu suprugu. I Matin i Abala izrazili su lojalnost Islamskoj državi pre nego što su krenuli u svoje ubilačke pohode, nastavljajući krvavi niz iz San Bernardina u Kaliforniji, Brisela, Pariza u kome je u novembru 2015. ubijeno preko 130 ljudi…
Da li je Zapad prepušten milosti i nemilosti islamskih džihadista? Koliko je i sam odgovoran za tu ofanzivu džihadističkog terorizma? Kako su teroristi promenili taktiku svojih napada i da li će se na njihovoj meti naći i Srbija?
Odgovore na ta pitanja potražili smo u petak u „Sputnjik intervjuu“ sa istoričarem i spoljnopolitičkim komentatorom Srđom Trifkovićem, autorom knjige „Senka džihada“, i docentom na Fakultetu za međunarodnu politiku i bezbednost Slobodanom Anđelkovićem.
I Omar Matin i Larosi Abala — uostalom, kao i mnoge njihove kolege napadači iz Brisela i Pariza — bili su poznati tamošnjim bezbednosnim službama. Matina je FBI u dva navrata saslušavao zbog sumnjivih veza sa islamističkim teroristima, Abala je čak bio i osuđen na zatvorsku kaznu zbog pripreme terorističkog napada. Kako objasniti te, očigledne, propuste američkih i francuskih bezbednjaka?
„Nesumnjivo jeste reč o propustu tamošnjih bezbednosnih službi“, kaže Slobodan Anđelković.
„S druge strane, međutim, moramo da imamo u vidu činjenicu da se pod nadzorom tamo nalazi ogroman broj ljudi koji su radikalizovani po različitim osnovama, tako da je reč o ogromnom izazovu i za službe, ali i za sama društva koja se nalaze u raskoraku između liberalnih vrednosti i građanskih sloboda koje propovedaju, i sopstvene bezbednosti.“
„Bezbednosne službe sačinjavaju profesionalci, ali su im ruke vezane od strane političara koji, primera radi, ne dozvoljavaju da se prisluškuju džamije, iako su one često mesta u kojima se odvija radikalizacija potencijalnih napadača“, dodaje Srđa Trifković.
Primetno je da u poslednje vreme teroristi menjaju taktiku, sve je više napada tzv. „usamljenih vukova“ oružjem do kojeg je lako doći, što će reći da u logističkoj pripremi napada nije potrebna ni naročito sofisticirana tehnologija niti širok krug učesnika u planiranju i organizaciji napada, što ih zauzvrat čini težim za otkrivanje i sprečavanje.
Sa tim u vezi, kako objasniti činjenicu da iz sredina u kojima teroristi žive i pripremaju napade ne stižu upozorenja i dojave da se događa nešto sumnjivo?
„To su hermetički zatvorene zajednice koje funkcionišu unutar sopstvenih pravila, gde se veoma strogo poštuje hijerarhija koja je de fakto zasnovana na šerijatu. Ankete pokazuju da se pripadnici tih zajednica uglavnom pridržavaju šerijatskih pravila i da se zalažu za pretvaranje zemlje-domaćina u islamsku zemlju“, navodi Trifković.
Nedavna anketa, izvršena među Turcima u Nemačkoj, Trifkovićevoj tvrdnji daje za pravo. Polovina anketiranih prednost daje islamskim zakonima nad zakonima Nemačke, a povrh toga, trećina ispitanih izjavila je da bi želela da živi u društvu ustrojenom kao u vreme proroka Muhameda.
„Drugim rečima, tu postoji ekvivalent mafijaške omerte“, napominje sagovornik Sputnjika.
„I toga su svesni i oni koji bi bili spremni da sarađuju i koji ne odobravaju terorističke metode, i zato se radije opredeljuju za ćutanje.“
A situaciju je dodatno pogoršala migrantska kriza. Preko milion ljudi ušlo je u Evropu samo prošle godine, uz malo ili nimalo bezbednosnih provera, zbog čega se sasvim razložnim čine upozorenja da su sa bliskoistočnim izbeglicama, nevoljnicima koji beže od rata i razaranja, stigli i teroristi, i „Evropa malo toga može da učini“ kaže Slobodan Anđelković.
„Tom bezbednosnom izazovu ona nije dorasla.“
Koliko je sam Zapad doprineo razbuktavanju islamističkog terorizma, imajući u vidu njegovu podršku mudžahedinima u Avganistanu protiv Sovjetskog Saveza, u Bosni i Hercegovini, sve do podrške raznim džihadističkim grupama koje se koriste u borbi protiv Bašara el Asada u Siriji?
„Zapadna odgovornost je ogromna“, smatra Srđa Trifković.
„Potpomaganjem mudžahedina u Avganistanu pušten je duh iz boce. Pokušaji stratega u Vašingtonu i Lengliju (sedište CIA) da instrumentalizuju, pre svega, sunitski ekstremizam, sada se vraća kao bumerang… Dodatna odgovornost Zapada nalazi se u tome što se borio protiv sekularnog arapskog nacionalizma koga je video kao prirodnog saveznika Sovjetskog Saveza. Propast tog sekularnog nacionalizma mlade ljude je odvela u zagrljaj ekstremnog islamizma, što će reći da je Zapad išao na ruku džihadizmu i pre nego što je počeo i direktno da ga podržava u Avganistanu.“
Da li je, i koliko, Srbija ugrožena islamskim terorizmom?
Anđelković ukazuje da Balkan, prema procenama, procentualno u odnosu na broj stanovnika, daje najveći broj evropskih boraca Islamske države, i oni, vraćajući se u sredine iz kojih su potekli — Bosna i Hercegovina, Kosovo i Metohija, Raška oblast — predstavljaju očiglednu bezbednosnu pretnju. Ipak, kaže Trifković, „direktna ugroženost Srbije je srazmerno manja u odnosu na mete visokog profila u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, iz prostog razloga što, šta god se ovde desilo, neće imati velikog efekta na Zapadu. Ako bi muslimani ovde ubijali Srbe, na Zapadu bi se mislilo da su Srbi ionako dobili ono što su zaslužili…“
A što se Zapada tiče, zaključuje Anđelković, novi napadi su samo pitanje vremena:
„Tamošnje službe rade svoj posao i sprečavaju napade, ali, kao što smo i videli, one nisu svemoćne, i bojim se da će novih terorističkih napada neminovno biti.“
