Jedino što se do skoro moglo pročitati u medijima o Relji Peneziću jeste da je Krcunov sin, da je slikar i da već dugo živi u Americi. Jugoslaviju je napustio još 1975. i od tada je retko prisutan na beogradskoj umetničkoj sceni.
Njegov put, od kada je napustio Beograd, išao je od Pariza, preko Njujorka i San Franciska do Los Anđelesa, gde danas živi. A proveo je i godinu dana u Moskvi, gde je njegova supruga, kompozitor Viktorija Jordanova, bila na postdiplomskim studijama. Bilo je to 1982. Tokom života u Moskvi posećivao je, uglavnom, izložbe umetnika nepodobnih za tadašnji režim, koje su organizovane po podrumima moskovskih zgrada.
U Beogradu je poslednji put bio pre sedam godina, kada je imao izložbu. Izložba crteža pod nazivom „Ekstremno dokoličarenje i dangubljenje“ vratila ga je u Srbiju. Od poslednjeg boravka, Beograd se, kaže, i promenio, a i nije.
„Na neki način, kada ovde dođem, izgleda mi kao da nikada nisam otišao i da je sve isto; kada se vidim sa prijateljima, kao da se uopšte nisu promenili, a s druge strane, sve se promenilo. I znam da se promenilo. Rečeno mi je da se promenilo i vidim tu i tamo. Ali, neverovatno je koliko Beograd zadržava duh koji je uvek isti. Druga je država i sistemi su se promenili i nema šta se nije dogodilo. Još uvek ima isti duh koji je imao onda, sedamdesetih godina kada sam živeo ovde, kao mlad čovek. Verovatno će neko reći da sam lud, ali tako mi se čini“, počinje razgovor Relja Penezić.
Koliko Kalifornija menja umetnika i koliko je drugačija od njujorške scene? Gledaoci širom sveta mogli su da gledaju TV seriju „Kalifornikacija“ sa Dejvidom Duhovnijem, koja govori o umetniku koji iz Njujorka odlazi u Kaliforniju, gde se iz osnova menja. Vaš put je bio sličan. Koliko ste „kalifornikovani“?
— Mnogi ljudi na Istočnoj obali reći će da su ljudi iz Kalifornije potpuno ludi, da su podložni čudnim sektama, religijama, od sajentologije do istočnjačkih gurua, nema šta nema, posebno u Los Anđelesu.
Pošto su umetnici iz celog sveta, zbog Holivuda, dolazili tamo poslednjih stotinak godina, ogroman broj ljudi ili nije mogao da opstane u Holivudu ili nije dobro prošao, ili se zbog temperamenta nije uklopio u proizvodnju industrijske kulture. Oni su ostali tu, na marginama, tako da u Los Anđelesu postoji jedna velika boemska umetnička scena, što malo ljudi zna.
U Kaliforniji čovek definitivno promeni perspektivu i lakše proba stvari koje nikada ranije nije probao. U Parizu i Njujorku, umetnici se plaše da ne urade nešto što bi narušilo njihovu reputaciju. Taj osećaj nemam u Kaliforniji. Za mene je to delovalo oslobađajuće.
Koliko je porodično poreklo uticalo na Vaš životni i umetnički put?
— Ovde me to stalno pitaju, i iskreno pokušavam da odgovorim na njega, ne znam da li uspevam. U svakom slučaju, sigurno i jeste i nije. Uvek vas određuje ko ste — porodica, u kom gradu ste rođeni, u kojoj državi, škola… Koliko god da sam išao po svetu, još uvek sam ostao ono što sam. Nešto je uramilo moj život, i to sam ja. Deo mog identiteta je moja porodica i ko je bio moj otac. Sa te strane, to je sigurno uticalo.
Druga stvar, vreme u kome sam živeo i položaj u kome sam bio. Sigurno sam bio privilegovano dete u poređenju sa drugima u to vreme. Mogao sam da imam vrstu relaksiranosti i samopouzdanja. Ako se bavim umetnošću nisam morao da razmišljam kako ću preživeti. O tome sam morao da mislim kada sam otišao.
S druge strane, u porodici moje majke bilo je profesionalnih umetnika, i ona je bila amaterski slikar, a i odrastao sam u kući gde je bio jedan broj slika koje su ostavile veliki utisak na mene. Često me te slike inspirišu u radu. Posredno, ali uvek ih se sećam. To su uglavnom bili pejzaži i to je, verovatno, bio deo nekakvog izvora iz moje porodice koji je na mene uticao.
Pitanje koje mi ljudi najčešće postavljaju je da li sam otišao zbog pritisaka i bremena zbog toga ko je bio moj otac. Na to tada nisam tako gledao; interesantno mi je da sada, kada dolazim, 40 godina kasnije, mnogo više ljudi me o tome pita. Da pokušamo vrlo iskreno — ne znam. Imao sam milion drugih razloga da uradim što sam uradio.
Na primer?
— Kada sam prvi put rešio da odem u Pariz, moja supruga je dobila šansu da studira na pariskom Konzervatorijumu, a ja sam uvek želeo da odem u Pariz da nastavim studije. I tako smo se spakovali i otišli, praktično bez ičega. Tu je bio moj prvi sudar sa realnim životom. Do tada nisam morao da se suočavam sa problemom od čega ću ′leba da kupim. Ali, mladim ljudima to nije veliki problem, to postane briga što je čovek stariji.
Pomenuli ste da ste bili deo privilegovane beogradske omladine. Kako je izgledalo Vaše detinjstvo?
— U prvih šest-sedam godina bilo je baš totalno privilegovano. Živeli smo izolovano, u jednoj kući na Senjaku. Tada još nismo išli u školu i živeli smo u, verovatno, mnogo boljim uslovima nego 99 odsto građana. Moj otac nije verovao da treba da živimo kao nekakva privilegovana buržoazija, on je želeo da se preselimo u grad, idemo u normalne škole i družimo se sa normalnom decom na ulici, kako se u Beogradu živi.
Tako da smo se preselili u grad, ali i to je opet bilo mnogo bolje i privilegovanije nego većina ljudi. Ali, s druge strane, tada je Beograd sam po sebi već bio nekakva elita. Tada o tome nisam razmišljao na taj način. U kući sam bio vaspitan da su svi jednaki, da ne smem da mislim da sam bolji zato što sam imao malo bolje uslove života.
Kako pamtite oca i kakav je bio Vaš odnos sa njim?
— Moj odnos sa njim je bio odličan. Bio je vrlo dobar otac. Bio je zanimljiv sagovornik, bio je duhovit, angažovan oko svega. Bio je zauzet po ceo dan, ali kad god bi se uveče vratio ne bi otišao u svoju sobu i nije bio neko ko nema strpljenja za nas. Tako ga se najviše sećam.
Vodio me je na utakmice kad god je išao. Tako da je ostala ljubav prema fudbalu i Zvezdi, iako fudbal sad više odavno ne pratim, ali kad god imam priliku pogledam neku utakmicu. Uglavnom ga se tako sećam. Onog dana kada je poginuo, doveli su me iz škole, rekli su mi šta se dogodilo. I tako sam to i primio. Ljudi me pitaju da li bih voleo da se to jednom rasvetli i razreši, da ja u svojoj glavi razrešim sudbinu moga oca i porodice. Uvek sam to video kao tu zvaničnu priču, a ne mogu da kažem, pošto ne znam, da možda nije bilo i nešto drugo.
Na dan sahrane Vašeg oca, Josip Broz na Brdu kod Kranja prima Kirka Daglasa. Poslao je venac, ali nije se pojavio na sahrani. Da li ste o tome razmišljali i kako ste to tada primili? Sećate li se da li je tada bilo nekih komentara?
— Ako je bilo priče među starijima, ne znam. Ne bih primetio ni da se neko od ličnih prijatelja nije pojavio jer to je bila ogromna gužva, a ja sam, verovatno, bio pod nekim sredstvom za smirenje. Sećam se sahrane, ali se ne sećam ko je bio, ko je gde stajao… Tito sigurno nije bio neko koga sam viđao, upoznao sam ga, možda, jednom. Nisam ga viđao stalno, pa da bude čudno što ga nema, nije se družio sa mojim ocem. Inače ga nije bilo u našem životu.
Sa kim se družio Vaš otac?
— Od ljudi koje sam znao, koja sam dobro poznavao, bili su dr Aca Obradović iz Zvezde, Miloš Minić, Dobrica Ćosić, to su ljudi koje sam lično poznavao. Ne znam koliko su njihovi razgovori bili političko-poslovni, a koliko čisto prijateljski. Mislim da su Dobricom Ćosićem bili čisto prijateljski, jer nikada nisu bili u prilici da nešto zajedno rade, za druge ne znam.
Koliko volite Zvezdu?
— Više nemam odnos koji sam nekada imao. Nekada je to bio tim za koji navijam, i to je za mene bio deo Beograda i tadašnjeg beogradskog duha. Biti Zvezdin navijač je tada bilo isto što i biti Beograđanin. Sada to verovatno nije tako. Nekada je za mene to bila ikona koja predstavlja moj identitet.
