Teško je predvideti posledice s obzirom na to da se Zapadna Evropa poslednjih decenija ovako istrajno i snažno nije suočavala sa demonstracijama nezadovoljnih radnika. Pogotovo što ni Evropa, suočena sa brojnim problemima, nije ono što je bila.
Slike okrvavljenih glava posle brojnih međusobnih tuča fudbalskih navijača od početka Evropskog fudbalskog prvenstva u Francuskoj preplavile su ovih dana medije u svetu i na neko vreme preotele slavu francuskim sindikalcima. Kada se maltene zaboravilo na njih pre dva dana su opet bili u glavnoj ulozi masovno izašavši na ulice Pariza, Marseja, Rena, Liona, Tuluza…
U danu kada je francuski Senat počeo raspravu o spornom zakonu o radu, na ulicama prestonice nije falilo krvavih glava, razbijenih izloga, vodenih topova, suzavca. Već narednog dana predsednik Francuske Franosa Oland zapretio je zabranom demonstracija ukoliko ne bude mogla da bude garantovana bezbednost ljudi i imovine. Ko to treba da garantuje ostalo je nedorečeno.
Da li je Olandova najava praktično priznanje da francuska policija, preopterećena intervencijama zbog nereda i tuča fudbalskih navijača i pritisnuta mogućim terorističkim napadima, nema snage da se nosi i sa sindikalnim protestima? Više od toga.
Poruka je pokazala svu frustraciju francuskog predsednika situacijom u kojoj se država našla, koja traje jako dugo. Ne samo od marta, kada su počeli protesti Francuza nezadovoljnih izmenama zakona o radu koji im, pre svega, donosi teže zapošljavanje, a lakše otpuštanje sa posla, izmene u 35-časovnoj radnoj nedelji, smanjenje naknade za prekovremeni rad. Krojen kažu, po meri poslodavaca, a ne radnika u Francuskoj u kojoj je trenutno 10 odsto nezaposlenih.
Zaboravilo se da su krajem januara zemlju tresli štrajkovi i demonstracije zbog ekonomskog stanja. Tada su sindikati organizovali 120 demonstracija širom Francuske protestujući protiv gubitka radnih mesta, tvrdeći da ih je oko 150.000 izgubljeno od 2007. godine i početka svetske ekonomske krize.
Tvrdoglavost može da košta
Oland je dosad tvrdokorno ostajao pri stavu da predlog zakona neće biti povučen i da se neće odustati od predloženih reformi tržišta rada. Ništa manje izričiti nisu bili ni u najvećem sindikatu Se-Že-Te (CGT), koji je organizovao proteste, da od izmena zakona treba odustati.
Očekuje se da konzervativni Senat značajno izmeni zakon koji je predložila vlada socijalista. Ukoliko do toga dođe, zakon će morati da se vrati u donji dom na ponovnu raspravu, gde je na predlog Vlade već prošao bez glasanja. Tek kada sve to prođe, predlog zakona se vraća u Nacionalnu skupštinu na završno glasanje.
Na nedavno pitanje da li bi potpisao predloženi zakon kao dekret, Oland je rekao da bi bilo bolje da tekst bude usvojen glasanjem, ali ne i po cenu da se od njega odustane.
Ministarka rada Mirijam el Komri, međutim, smatra da CGT danas više ne postavlja kao zahtev povlačenje nacrta zakona. Da li je to tako, znaćemo već sutra kada bi trebalo da se sastane sa generalnim sekretarom tog sindikata Filipom Martineom.
Ono što je, međutim, nesumnjivo je da su reforme Zakona o radu uzdrmale vladajuću Socijalističku partiju manje od godinu dana pre predsedničkih izbora.
Olandova pretnja o mogućoj zabrani demonstracija izazvala je gnev na levom krilu njegove Socijalističke partije.
„Postoji mnogo jednostavniji način od zabrane demonstracija, a to je obnoviti pregovore (o Zakonu o radu)“, poručio je poslanik u parlamentu Benoa Amon.
Kakva god bila sudbina Zakona o radu i protesta koji zbog njega potresaju Francusku od početka marta, izvesno je da ništa više u njoj neće biti isto. A bogami i šire.
Teško je predvideti posledice s obzirom na to da se Zapadna Evropa poslednjih decenija ovako istrajno i snažno nije suočavala sa demonstracijama nezadovoljnih radnika. Pogotovo što suočena sa brojnim problemima, od privredne i migrantske krize, do pretnje terorizmom, izlaska Velike Britanije iz EU, kao i hladnih odnosa sa Rusijom, Evropa nije ono što je bila.