Fan Vejgo, šef moskovskog dopisništva kineske agencije Sinhua bio je gost na proslavi sedamdeset pete godišnjice agencije RIA Novosti. Tom prilikom organizovan je forum koji se bavio, između ostalog, i slobodom medija i, nezaobilazno — cenzurom. Zato smo intervju započeli pitanjem da li je cenzura uopšte moguća u vreme interneta i velikog broja raznih „agregatora“ novosti.
— Mi imamo oko dve hiljade novina, devet hiljada časopisa, tri hiljade televizijskih stanica, oko 300 hiljada radio-stanica. Osim toga, imamo više od tri miliona sajtova, od njih je milion privatnih, oko dva miliona su sajtovi kompanija i preduzeća. Ali ono što je najvažnije, u Kini je sada veoma popularan WeChat, to je kineski Fejsbuk, kineski Vkontakte. WeChat ima oko 600 miliona korisnika, znači da skoro polovina Kineza koristi ovu aplikaciju, svaki korisnik u proseku ima oko 50 prijatelja. Samo zamislite. I ako se nešto desilo, recimo, u Šangaju, vest će se odmah pojaviti na WeChat-u. Hoću da kažem da se sada informacije u Kini šire mnogo brže nego ranije. I ima sve više kanala informisanja.
„Gugl“ ipak blokira neke informacije. Zvanično, to su samo one koje se tiču pedofilije, pornografije, terorizma… Neki međutim i to smatraju kršenjem ljudskih prava. Kakve vrste sadržaja blokira Kina?
— I u Kini, i u Rusiji i u SAD važi isti princip. Građani imaju slobodu govora. Ali istovremeno moraju da poštuju zakone, kako ne bi kršili javni red, da ne pominjem ugrožavanje državne bezbednosti. Sve to se odnosi i na Kinu.
Ako smo, recimo, odlučili da se dogovorimo preko Fejsbuka da se okupimo ispred Bele kuće ili ispred zgrade kineskog parlamenta i tražimo ostavke visokih zvničnika… Da li je to zabranjeno?
— Znate, to me podseća na jedan sovjetski vic o Rusu kome se Amerikanac hvali slobodom govora koju ima. Svaki Amerikanac može da stane ispred Bele kuće i viče da je američki predsednik lud, i ništa mu se neće desiti. Na to Rus kaže: I ja mogu da vičem da je američki predsednik lud. I ništa mi neće biti. Moji prijatelji stranci i ja smo se šalili tim povodom. Kažem, hajde da izađemo na ulice pa da kažemo „Obama mora da ode“ ili, ako želite, „Hilari mora da ode“. Amerikanci nas često kritikuju jer navodno kod nas ne postoji sloboda govora, sloboda okupljanja. Ali kada su u Pekingu bili održani mitinzi protiv agresije SAD u Jugoslaviji, Amerikanci su rekli da je te studentske proteste organizovala kineska vlada. Znači, kada nemamo mitinge, Amerikanci nas optužuju da nemamo slobodu govora, a kada imamo optužuju da je to organizovala vlada.
Kineski predsednik uskoro dolazi u Beograd. Ispričajte nam malo detaljnije kakva je zemlja Kina? Da li je to bogata zemlja — ili siromašna. Ima li mnogo oligarha koji žive na račun siromašnih? Kako biste nam predstavili svoju zemlju?
— Ovakva pitanja često postavljaju i u Rusiji. Zvanično, Kina je još uvek zemlja u razvoju. Kada kineski političari to kažu, to verovatno čudi jer zemlja se poslednjih godina brzo razvija i njena ekonomija raste. Da ste posetili Kinu pre 30-40 godina, videli biste potpuno drugačiju zemlju. Pre nego što su se započele reforme, Kina je bila veoma siromašna, zaostala zemlja. Ali zahvaljujući ovim četrdesetogodišnjim reformama i državnoj politici otvorenosti prema svetu, Kina postaje… ne bih rekao da postaje bogata zemlja, zato što još uvek imamo regione u kojima su ljudi siromašni, posebno u planinskim regionima. Rekao bih da je Kina perspektivna zemlja, mada je ove godine stopa rasta ekonomije niža nego ranije, negde oko 7 odsto (6,9 odsto — prim prev.). Ali vidite, sada Kina brine o zaštiti životne sredine, o zaštiti planete. Zato smo zatvorili veliki broj fabrika i preduzeća koje su bile štetne po životnu sredinu.
I tako smanjeni BDP je ogroman. Poznato je da je ekonomija u Evropi stagnira, ili minimalno raste…
— Kina ima veliki broj stanovnika. Ranije, pre nego što su se započele reforme, razmišljali smo samo o tome kako da ne budemo gladni. Nije bilo dovoljno hrane, građani su dobijali bonove za hranu. Sada Kinezi mogu da kupe šta god žele. Ali ne radi se samo o tome. Sada Kina pridaje veliki značaj ne samo zaštiti životne sredine, nego i obrazovanju i poboljšanju kvaliteta života.
Često se može čuti da su Kinezi i Evropljani veoma različiti. Vidite li vi tu razliku?
— To vam je kao razlika između ruske i kineske votke — prve tri su sasvim različite, a posle toga su sve iste.
Jedan deo svog novca Kina je uložila u američke državne hartije. Kad bi ona povukla svoj novac, Amerika bi se našla u nezavidnoj situaciji. Zato se i tamo često čuju reči — grešite kad govorite da je Rusija opasnost za ceo svet, prava opasnost je zapravo Kina…
— Kada je Kina bila siromašna, niko nije govorio da je ona pretnja. Ali zemlja se razvija, i to je korisno za ceo svet, uključujući i Ameriku. Amerikanci troše kineski novac. SAD razumeju da je Kina važan partner, jer ona svakodnevno ne samo da izvozi robu na američko tržište, nego i kupuje njihovu. Prošle godine je sto miliona kineskih turista putovalo po svetu, mnogi su posetili i SAD. A kineski turisti vole da troše novac, tako da svake godine Kinezi troše milijarde dolara u inostranstvu. I često kad Pentagon želi više para, on kaže da postoji kineska pretnja. Kinezi i sami ne mogu da shvate za koga su pretnja. Nema kineskih brodova u američkom teritorijalnom moru, kineski avioni ne lete iznad Vašingtona. Sa druge strane, američki brodovi često ulaze u naše teritorijalne vode. Ranije kada nije bilo toliko kanala informisanja, ljudi su možda verovali u priče o kineskoj pretnji, ali sada, kad američki brodovi i avioni prolaze uz same naše granice, teško je u to poverovati…
Uskoro u Beograd dolazi predsednik Kine. Vaša zemlja za nas je veoma važan partner, i naša vlada se veoma ponosi prijateljstvom sa tom velikom zemljom. Kina ulaže velika sredstva u našu privredu što predstavlja ogromnu pomoć za nas. Ipak, moram da vas pitam, koji motivi navode Kinu da ulaže u zemlju koja je hiljadama kilometara daleko?
— Ne znam za detalje ove posete jer trenutno radim u Moskvi. Ali ne bih rekao da je za Kinu Srbija daleka i nepoznata zemlja. Sećam se da su se u Kini sedamdesetih godina često prikazivali jugoslovenski filmovi… Svi znamo za Valtera i žalimo za Batom Živojinovićem. I danas se moja generacija često seća tih filmova iz našeg detinjstva. Mislim da Kinezi više znaju o Jugoslaviji, o Srbiji, nego vi o Kini. Kineski mediji često pišu o Srbiji. Znamo da je to veoma lepa zemlja. Da u Srbiji žive dobri i vredni ljudi. Mislim da bi kineski mediji trebalo da što više pišu o Srbiji. Nedavno sam pročitao da je negde nadomak Beograda otvoreno srpsko-kinesko preduzeće, a možda se radi o 100% udelu kineskog kapitala. I vaš premijer je rekao da je to najveća investicija u poslednjih 10 ili 20 godina.
Da, takva saradnja postoji. U ovom trenutku je u celom svetu aktuelna priča o obnavljanju puta svile. Šta on donosi Kini, a šta zemljama kroz koje prolazi?
— U aprilu sam bio u Srednjoj Aziji, posetio sam Kazahstan, Biškek, Dušanbe. Tamo su izgrađeni odlični savremeni putevi. Lokalni vozači, recimo, u Biškeku, znaju da su to kineski putevi, da je Kina pomagala da se oni izgrade. To je Put svile. Sa jedne strane, to je korisno za srednjeazijske zemlje. Sa druge strane, u Kini za sada postoji višak proizvodnih kapaciteta, tako da je saradnja sa srednjeazijskim zemljama korisna i za naše kompanije i preduzeća. Zato mi smatramo da svi imaju koristi od toga.
