Gost Beograda ovih dana je proslavljeni ruski koreograf Boris Ejfman, poznat po izuzetnim baletskim spektaklima nadahnutim književnim klasicima koji gotovo nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Baletska umetnost Borisa Ejfmana jedinstvena je po svojoj težnji da poveže umetnost pokreta sa istraživanjem ljudske duše.
U beogradskom Sava centru u sredu i četvrtak Ejfmanova baletska trupa iz Sankt Peterburga izvodi balet „Ana Karenjina“. Uz strastvene melodije Petra Iljiča Čajkovskog u prilici smo da pratimo tragični emotivni put Tolstojeve junakinje, rastrzane između ljubavi prema sinu i ljubavi prema muškarcu. Na taj put vode nas muzika i pokret.
Gostovanje sanktpeterburškog teatra upriličeno je povodom njegove 40. godišnjice, kao i povodom 70. rođendana Borisa Ejfmana, umetnika koji kaže da je uspeo da ostvari svoje profesionalne snove, a koji, pritom, pleni izuzetnom skromnošću, neposrednošću i nepokolebljivom verom u ljudsku dobrotu.
Poznati ste po tome što kroz balet istražujete ljudsku dušu, nastojite da povežete psihoanalizu i umetnost pokreta, odnosno da prikažete najdublje ljudske emocije. Ko je, zapravo, Vaša Ana Karenjina?
— Ana Karenjina je lepa i bogata žena koja ima sve, dobru i uglednu porodicu, voljeno dete… Zanimalo me je šta navodi tu ženu da odbaci sve to i prepusti se muškarcu i strasti. Ja strast prikazujem kao bolest, kao rušenje. Za mene ljubav predstavlja pozitivno, konstruktivno načelo. Strast je rušiteljsko načelo. Zbog toga ponirem u njen unutrašnji svet i materijalizujem ga, plastično prikazujem kako se degradira taj unutrašnji svet i uništava tu ženu. U trenutku kada se baca pod voz, to više nije ona Ana Karenjina koju znamo sa početka priče, to je potpuno drugo biće. I sam Tolstoj piše da kada se Ana pogleda u ogledalo, pomisli: „To nisam ja, to je neka strankinja!“ To je već razdvajanje ličnosti, ono o čemu je kasnije Frojd pisao u svojim naučnim radovima. Tolstoj je, dakle, napravio psihoanalizu i pokazao kako strast menja čoveka. Rad na ovom baletu je bio veoma interesantno putovanje po svetu strasti, ali ja nisam pokušavao da budem ni advokat ni tužilac, pokušavao sam da budem prijatelj i posmatrač.
Radili ste veoma mnogo baletskih predstava inspirisanih književnošću, posebno ruskom, nastavljajući time tradiciju svetskog i ruskog baletskog teatra. Radili ste koreografije na osnovu „Braće Karamazovih“ i „Idiota“ Dostojevskog, Čehovljevog „Galeba“, „Evgenija Onjegina“ Puškina, „Majstora i Margarite“ Bulgakova. U čemu je, prema Vašem mišljenju, najveća snaga ruske književnosti?
— U ruskoj književnosti sve je predstavljeno u ogromnom zanosu. Ruski pisci su se uvek trudili da proniknu u svet čoveka prožetog snažnim osećanjima, tu ima mnogo iracionalnog, ambivalentnog. Jedna od tema kojima se bavi, recimo, Dostojevski, jeste — pogrešiti i pokajati se. Ako ne pogrešiš, nećeš se pokajati. Dakle, kretanje prema Bogu preko greha. Dostojevski je bio veliki psihoanalitičar. On razume čoveka, posebno ruskog čoveka koji ne može da živi u jednopolarnom svetu. On je pisao da se Bog i Đavo bore u ljudskoj duši. Ta borba je tipična ruska tema.
Jedan od snažnih likova u Tolstojevom romanu, pored Ane Karenjine, jeste i Konstantin Levin, izuzetno kompleksna, živopisna ličnost. Jeste li razmišljali o njemu kao inspiraciji za balet?
— Levin je veoma interesantan junak, ali sam se plašio da ne preopteretim dramaturgiju paralelnim junacima, zbog čega sam dao samo tri glavna junaka. Smatrao sam da je bolje da se usredsredim samo na jednu temu, da uđem u nju duboko i da je otvorim. Balet je umetnost koja se usredsređuje na jednu važnu temu.
Ovu baletsku predstavu dodatno produbljuje muzika Čajkovskog.
— To je logično, prvo zato što je Čajkovski stvarao u isto vreme kad i Tolstoj. Drugo, njegovu muziku je uvek pokretala strast. U mojoj predstavi je glavna ta strast. Čajkovski je, takođe, izrazito ruski umetnik, po poimanju sveta, po tragizmu. I meni se čini da je jedan od najvećih uspeha ovog baleta upravo u tome što se on izražava kroz muziku Čajkovskog.
U jednom intervjuu ste rekli da ste ranije bili prosto opsednuti Dostojevskim, da ste oduvek želeli da pronađete odgovarajuće ovaploćenje jedinstvenog spoja uvrnutog sižea i najdublje filozofije. Ovog leta ćete proslaviti 70. rođendan. Jeste li uspeli da ostvarite tu težnju?
— Devedesetih godina sam postavio balet „Braća Karamazovi“. Pre nekoliko godina vratio sam se tom baletu i napravio svojevrstan rimejk pod nazivom „Sa one strane greha“. U tom baletu sam uspeo nešto da osetim, da razumem tu tajnu Dostojevskog. Ona je u tome što svaki njegov junak nosi neku filozofsku ideju. Junaci su u sukobu i tako nastaje drama ideja, filozofskih ideja, zasnovana na dijalozima. Čini mi se da sam u toj predstavi uspeo da se približim tom svom snu.
A da li to publika razume? Da li je teško preneti te veoma složene ideje putem pokreta, plesa?
— Publika moje predstave uvek shvata višeslojno. Jedni razumeju samo površinski sloj, ples i siže, drugi se udubljuju sve više i više, a ima i onih koji jednostavno razumeju mene. U svakom slučaju, niko ne odlazi ravnodušan posle mojih predstava.
Volite za sebe da kažete da ste kulturni diplomata. Da li umetnost može da menja svest ljudi? Ako imamo u vidu politički odnos Zapada prema Rusiji, kako se Vaša umetnost tretira u zapadnim zemljama, da li ste igde doživeli neprijatnosti zbog toga što dolazite iz Rusije?
— Snaga umetnosti, posebno umetnosti baleta, jeste u tome što je ona iznad politike. Prikazivao sam svoj balet mnogo puta u zemljama u kojima postoji veoma izražen negativan odnos prema Rusiji, ili je bilo nekakvih diplomatskih sukoba, ali uvek su bile pune sale i uvek smo nailazili na veoma topao prijem. Uvek su nas doživljavali kao diplomate, kao izaslanike umetnosti koja ujedinjuje ljude. Politika deli ljude, a umetnost ih spaja. To je jedina u današnjem svetu integrišuća veza među ljudima, različitim ljudima, raznih političkih ubeđenja, religije, kulture. Jedino što može da ih ujedini jeste umetnost, zbog toga sam srećan što mogu da se bavim takvom vrstom delatnosti koja danas služi na dobrobit ujedinjavanja ljudi.
Kako vidite svoju zemlju, njenu ulogu u savremenom svetu?
— To je velika zemlja sa velikom istorijom koja želi, prema mom mišljenju — mišljenju umetnika, a ne političara — da se pozicionira u svetu kao zemlja koja nosi humane ideje, zemlja graditelj, a ne zemlja rušilac. Želeo bih veoma da ja, moja deca i unuci ne doživimo treći svetski rat, da svet pronađe to božansko načelo koje bi dalo ljudima mogućnost da čuju jedni druge i da se razumeju međusobno, jer su ljudi stvoreni za život, a ne za smrt, za stvaranje, a ne za rat. Čini mi se da treba čuti ono što govori Rusija. Nažalost, to današnje odbacivanje Rusije nije ispravno i ono ne nanosi štetu samo Rusiji, nego i celom svetu. Moj umetnički rad je samo jedna kap u tom naporu. Dostojevski je rekao da se u kapljici vode odražava more. Svetsko dobro skuplja se u kapljicama, kao i svetsko zlo. Ako moja kapljica može da učestvuje u stvaranju svetskog mira i dobra, drago mi je što u tome učestvujem.
