— Kojiću, izađi, reče Vučić svom šefu kabineta kad na vratima skupštinske prostorije ugleda samog Vojislava Šešelja.
„Opet nosi one košulje sa kratkim rukavima, pa još na njih kravatu. Sećam se kad su ono Toma i on redovo nosili takve košulje. Ne smem da se smejem, nije u redu. Zamisli mene tako obučenog, pa moj stilista Igor Todorović bi me u top stavio“, misli se mandatar za sastav Vlade Srbije, kad ga nešto prenu.
— E, neka si oterao ovog Dinkićevog, šta ima da sluša šta pričam.
— Zdravo, Vojo, kako si?
— Zdravo, Vučiću. Kako god da sam, bolje sam nego ti, koji moraš da budeš dobar sa ovim neoimperijalističkim ološem umesto da se okreneš majci Rusiji.
— Pa bio sam kod Putina.
— Video sam, pametnom dosta. A ti znaš da sam ja…
— Znam. I Kojić nije Dinkićev, moj je. Jedva sam našao šefa kabineta, ne može da me prati niko.
— Pa ti misliš da je meni bilo lepo onomad sa Acom Stefanovićem, kao gensekom stranke. Posle sam uzeo tebe.
— Ne znam šta hoćeš da kažeš, da će Kojić… Ma ne, lojalan je.
— Ama, jednom Dinkićev, uvek Dinkićev.
— Pa onda bi ispalo da sam i ja tvoj, a ceo svet podržava naše reforme… Sad sam konačno svoj. Ponovo libero, ponovo libero… (pevljivo)
— Nemoj mi te pesme Željka Joksimovića, pa kô da te nikad nisam vodio u kafanu… Sećaš se… (počinje da peva) Ima jedan kućerak, u Sremu…
— Zidan je od blata, iz inata (naglasi Vučić ovo „inata).
— S pogledom na jablanovo granje.
— I salonom, za plakanje.
Evociranje, pa planiranje
— Nećemo, vala, plakati, bilo je što je bilo, radikali su ponovo u parlamentu… A ti, Vučiću, ako se odrekneš Evropske unije, možemo i u Vladu.
— Hoćeš šampitu, Vojo, da kažem da donesu?
— E, našao si gde ćeš da častiš, što ne zoveš u Maderu na šampitu, a ne ovde za siću…
— Pa…
— Znam, znam, nećemo u Maderu. Mada… Ako se okreneš Rusiji, možeš da dođeš do Bataje kod mene.
— Joj, ne pominji. Je l′ Jadranka još pravi one krompiruše? Pođe mi voda na usta.
— Pravi, pravi, ali ti ′oćeš sa Mikijem Rakićem da se družiš.
— Miki je, Bog da mu dušu prosti, bio moj prijatelj.
— Bio sam ti i ja kum.
— Sam si, Vojo, uvek govorio da je to politika, umeće mogućeg. Vidi, svu vlast imamo… Dobro, još taj Vračar…
— Jesam, jesam, i mene su podržavali mnogi kad su mi ono zabranjivali knjige, pa sam ih se odrekao. Legitimno je to. Vidiš kako te mnogo ne napadam, svi misle da smo se dogovorili, a ti znaš da nismo već da ti tako na duge staze uzimam glasače.
— Odmah sam prepoznao, tako si ono Miloševiću…
— Ne pominji kako sam Miloševiću… Bolje spomenik da si mu podigao.
— Dao sam predlog za Đinđića.
— Svašta, otkud i dođoh.
— Ti si kô Mićun, ne mogu samo istomišljenici istomišljenicima spomenike da podižu.
— Kažem, gde dođoh… Lepo mi je Radeta govorila…
Jedan sto, dve delegacije, nas dvojica
— Da, bre, otkud ti sam?
— Da bi ti oterao Kojića. Čoveče, uči na mojim i greškama Duleta Vujoševića. Čovek napravio Željka Obradovića, ja tebe, nemoj ti Kojića…
— Kakav sad Dule Vujošević? Šta opet insinuiraš? (temperamentno) Vlada Srbije je pomagala i Zvezdu i Partizan jednako, čak je…
— Vučiću, nema kamera, pričamo kô ljudi, dobro je što je Zvezda dobra…
— (ushićeno) Naravno da je dobra, večeras je treća utakmica finala, ako mi ne izbaksuziraš…
— Taj tvoj sport me uvek nervirao. Došao sam sâm jer je tako predsedništvo stranke odlučilo.
— Ma razumem te, i ovi moji isto. Ništa ne radim dok se ne konsultujem sa njima.
— Ma razumem i ja tebe, gde ćeš posle na oči Nebojši Stefanoviću, ipak su to organi stranke (smeh, glasan).
— (smeh, glasan) Samo se ti šali, nije više potpredsednik.
— Sad si uveo ove mlade lavove… Pazi, Vučiću, uči na mojim greškama, neću ti treći put reći.
Svemu dođe kraj
— Kako ti je bilo u kazamatu?
— Dosta mi je tužne muzike
tužnih priča i pjesama
svelih ruža u proljeće…
— (prekida Šešelja) I čemera s njenih usana.
Znam, Vojo, to ti je ova Dačićeva pesma, mislim Bešlićeva.
— Uzećeš ga u Vladu, vidim. A kako mu je Sloba iz Haga uvalio ono kad su mene kandidovali na predsedničkim…
— A mene posle on zeznu za Beograd, dogovori se sa žutima. Da sedoh u Beograd onda…
— Nikad me ne bi napustio?
— Nećemo o tome, mislio sam da bi Grad bio bolji.
— Kad reče Grad, ko je rušio ovo u Savamali?
— Istražuju, sutra ću da saopštim.
— Četrdeseti minut, da se razilazimo, Vučiću.
— Sad će onaj Radulović i oni njegovi, bolje kreni…
„A vala, hvala bogu, razišli smo se mi pre osam godina“, Vučić, onako u sebi.
— Da kažem Jadranki da sprema kore, ako ćeš ka Rusiji?
— I ka Rusiji, ali i ka Evropskoj uniji zahvaljujući strašno važnim reformama… Sledeće godine ćemo da budemo zemlja sa najvećom stopom rasta u Evropi ako sve sa Železarom bude u redu. Ali nije samo Železara…
— Vučiću, mnogo smo se zadržali, sad kad izađem iz sale, pa kad me vide, pomisliće da sam te pojeo (smeh).
— Hajde, hajde, čuvaj se, Vojo.
— Od koga, Vučiću, od koga?
