Posle dostavljanja saglasnosti Hrvatske za otvaranje Poglavlja 23, najavljeno je da će ono i Poglavlje 24 biti otvoreno krajem meseca. Evropski zvaničnici kažu da će to omogućiti otvaranje značajnog broja novih poglavlja, ali da to pre svega zavisi od spremnosti Srbije.
Šefica pregovaračkog tima sa EU Tanja Miščević objašnjava da naša zemlja mora biti jako pažljiva, jer postoje otvorena pitanja sa susednim zemljama, članicama EU, koja se u bilo kojoj fazi pregovaračkog procesa mogu otvoriti.
Međutim, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu Slobodan Samardžić kaže da je glavna smetnja zapravo sama EU, koja traži da Srbija prizna Kosovo. Normalizacija odnosa Beograda i Prištine je politički eufemizam za priznanje na kome Unija insistira, to je najveći zahtev kome treba dodati hiljadu drugih.
„Proces je takav da svaka od 28 država u svakom od 35 poglavlja može da postavi neki zahtev, to je oko 1.200 mogućih zahteva. Neke će ih postaviti više, kao Hrvatska, a neke nijedan. To je takav put, takav proces, samo avanturista može da se uputi na takav put, jer to je nemoguće ispuniti. A stvar je tako i podešena da ne možete da ispunite sve zahteve, jer nije cilj da uđete, jer zapravo EU neće da se širi, prosto vas drže na kratkom lancu, blizu, a da ne možete da uđete sasvim“, kaže Samardžić.
On dodaje da će sigurno i svaka od susednih zemalja-članica ispostaviti neki zahtev u pogledu statusa njihovih manjina u Srbiji: Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, koja to već čini. Hrvatska će, pored toga što će reaktivirati zahteve koje je već postavila, najviše insistirati na novoj granici na Dunavu, a tek nas očekuju zahtevi drugih zemalja, kaže Samardžić.
„Postoje i ekskluzivni zahtevi Nemačke, recimo za pronalazak vinovnika paljenja njihove ambasade. Biće i puno zahteva vezanih za zaštitu manjinskih prava, pre svega zaštitu seksualnih manjina i za njihova ekskluzivna prava iz Holandije, Belgije, zemalja zapadne Evrope. Možete da zamislite taj krug, a sve će tražiti, sem ovih pet zemalja koje nisu priznale Kosovo, da se ono prizna, da se potpiše taj pravno obavezujući sporazum koji zapravo i stoji u pregovaračkom okviru kao uslov“, objašnjava Samardžić.
Pojedini analitičari marginalizuju uslovljavanje Srbije upoređujući njen put sa evropskim putem Velike Britanije, objašnjavajući da bilateralna uslovljavanja nisu novina. Međutim, Samardžić kaže da je ovo poređenje nemoguće. Srbija mora da se odrekne dela svoje teritorije, to Francuska nikad nije tražila od Britanije, navodi on.
„De Gol je znao da će Britanija da postavlja svoje posebne zahteve ako bude članica EEZ i zato nije htela da je prihvati. Bio je u pravu. Kad je Britanija ušla 1973. godine. odmah je postavila pitanje koliko će joj se vratiti iz budžeta EU u odnosu na ono što je dala. Posle je tražila druga posebna prava. To je bio interni problem koji se kako-tako rešavao, ali nije bilo ekskluzivnih političkih zahteva. Niko nije tražio od Britanije da se odrekne Severne Irske da bi severni Irci imali svoja prava na nezavisnost i samostalnost“, ističe Samardžić.
On dodaje da će pregovori trajati godinama, ako ne i decenijama. Uveren je da će Nemačka najviše insistirati na promeni svesti, što naziva nekom vrstom kolektivne lobotomije koja podrazumeva nove udžbenike za izučavanje našeg identiteta.
„Po svoj prilici morate da izmenite krvnu sliku nacije da biste ispunili sve te zahteve i da se svi okoriste o Srbiju, a onda kada budemo imali spremljene uslove, onda nećemo biti ni Srbija ni Srbi, već ćemo biti neka konstrukcija, vrlo ekskluzivna za postmoderno vreme“, zaključuje Samardžić.
