Evropska Unija, zamišljena kao jedno utopističko mesto zajednice različitih naroda, sa slobodnim protokom robe, novca i sveopšteg blagostanja, svojom unisonošću oko rešavanja problema u teoriji i, sa druge strane, kratkotrajnim, ispostavlja se provizornim rešenjima, vodi ka definitivnom pucanju svih onih ideala i proklamovanih stožera te specifične organizacije, a sve pod sjajnim velom Betovenove „Ode radosti“ i one čuvene „Svi će ljudi braća biti…“?
Stavovi evropskih zvaničnika, pre svega iz Francuske i Nemačke, koliko god bili pod uticajem politike sa druge strane Atlantika pokazali su se već sada kao potpuni promašaji i stvorili buduće sigurno najnestabilnije teritorije u Evropi. Ovde se pre svega misli na Kipar, Krim i Kosovo i Metohiju — ta tri „K“ će, koliko god se nama činilo da se situacija smirila ili eventualno poboljšala, u najmanju ruku ostati kao neizlečive rane na geopolitičkoj karti Evrope.
Kipar
Kao istorijski prvo teritorijalno iskušenje tada EEZ, danas svakako nije najaktuelniji. Međutim, on je svojevremeno uzburkao odnose, pa se smatralo da su evropski zvaničnici nešto naučili iz tog istorijskog poglavlja. Svakako ne treba kiparski problem nikada otpisivati i zavaravati se da su Grčka ili Turska u potpunosti zadovoljne „rešenjem“.
Jedno duboko polarizovano društvo sa dve britanske baze (Kipar je nezavisnost stekao od Ujedinjenog Kraljevstva 1960. godine) i 30.000 turskih vojnika u Severnom delu Kipra koji nije priznat od međunarodne zajednice, smatra se okupiranom teritorijom, a Južni Kipar sa svojom (grčkom) vojskom i snagama UN, sve uklopljeno sa zelenom linijom kao administrativnom zonom bezbednosti, prosto čini jednu idiličnu i paradigmatičnu sliku evropske države koju održavaju samo veštački mir i velike svote novca.
Kao bitna, pre svega vojna, stanica zapadnih sila i kao kontrolna stanica blizu Sueckog kanala i Sirije predstavlja izuzetno važnu stratešku tačku. Iako je upravo takav Kipar ušao u EU 2004. godine, ono što EU sigurno sebi neće dozvoliti je još jedan Kipar, tako da je jasno na koji način poglavlje 35 u pregovorima na relaciji Brisel-Beograd jedino može biti zatvoreno. Sve ostale izjave domaćih političara su u najmanju ruku licemerne i neozbiljne, a i vređaju inteligenciju građana, naročito onih koji žive na KiM (pitajte ih čije lične karte i dokumenta imaju).
Kosovo i Metohija
Da li je išta potrebno dodati ovom presedanu nad presedanima, a sve pod okriljem dve trećine sveta koje su podržale ovaj kriminalni projekat. Sad već izlizana rezolucija SB UN 1244 kojom je Srbiji između ostalog bilo omogućeno da pošalje određeni kontigent vojske na granice i na istorijske lokalitete. Te tačke sporazuma se izgleda više niko ni ne seća, zapravo nikad je niko od naših zvaničnika nije ni pomenuo (da li iz straha za svoju poziciju ili nečeg drugog, nećemo saznati).
Sporazumi koje uporno potpisuje Beograd sa Prištinom se ili nakon nekog vremena zaborave (da li se iko seća one fusnote u vidu pahuljice koja se brzo istopila) ili se vrši politički pritisak na Srbiju da ispuni ono što je potpisala, dok se od prištinskih zvaničnika očigledno ništa ne očekuje. Činjenica je da jedna takva kvazidržava apsolutno neodrživa bez značajnih stranih donacija i da opstaje radi nečije koristi. Na vlasti su ljudi koji su trgovali ljudskim organima, među njima vlada netrpeljivost, netolerancija, beleži se najveći stepen kriminala i korupcije, a važnu ulogu igraju i strane ambasade.
Pitanje koje se postavlja je koliko je tako nešto održivo na Balkanu, gde se granice gotovo u pravilnim turnusima menjaju na 20-30 godina. Takođe, prema rečima zvaničnika EU, kvazidržava Kosovo će biti buduća članica ravnopravna sa svim ostalim članicama, i pored svih parametara koje ukazuju da bi ona pre mogla sa svim svojim društvenim, socijalnim, ekonomskim problemima da postane članica subsaharske grupacije.
Pitanje šta će biti kada interes određenih krugova za održavanje tog već duboko nezadovoljnog društva prestane da bude toliki, kako će ta ne mala populacija nastaviti da živi bez svojih mentora. Čisto radi podsećanja, u toj „kolevci demokratije i oličenju ljudske i verske tolerancije“ se od dolaska međunarodnih snaga nakon rata desio bezbroj nerazjašnjenih zločina, otmica, svakodnevno smo svedoci pozivanja na konačan obračun i sa ono malo Srba što je ostalo, a ne zaboravimo ni Martovski pogrom, pa pokušaj prisvajanja kulturno-istorijske baštine Srbije na KiM u Unesku koji je sprečen, ali reklo bi se samo u „prvom poluvremenu“, zatim poslednji u nizu ekscesa sa pritvaranjem Olivera Ivanovića kao čisto političkog zatvorenika bez ikakve krivično-pravne osnove, a sve to pod institucijama koje se direktno kontrolišu iz Brisela.
Šta onda očekivati kada u svom osamostaljivanju još malo napreduju? Da li će Srbi onda biti stavljeni van zakona i da li biti dozvoljen javni linč nad njima? Do tad mi ćemo se iz Brisela vraćati kao pobednici sa 5:0 (doduše možda se ta Đurićeva goleada obistini jednog dana i to baš na neutralnom terenu u Briselu s obzirom da je tzv. Kosovo ušlo u evropsku, a i u svetsku kuću fudbala mimo svih pravila).
Krim
Sve u duhu ovog, možda i najispolitizovanijeg takmičenja Eurosonga koje se pamti, diskutabilne pobede Ukrajine i naknadnih pokušaja preispitivanja iste, a sve to čini samo još jedan krucijalni dokaz da se igrama oko Ukrajine, Krima, odnosa EU i SAD prema Rusiji ne nazire kraj. Tek što su možda malo odahnuli lideri EU nakon velike ekonomske krize, nakon toliko „nesrećnih“ okolnosti i situacija koje se eto, dešavaju, na njihovim leđima se našao još jedan, možda nepremostivi teret — Krim.
Za Ruse nepotopivi nosač aviona i bastion sigurnosti, tvrđava bez koje Rusija nije cela, za Ukrajinu večiti gubitak i znak pogrešne politike, Krim je za EU okidač za sankcije Rusiji. Nakon vraćanja Krima Rusiji, mnoge stvari na geopolitičkoj karti Evrope nisu više iste, niti će biti. Rusija više neće biti „rob“ evropskog tržišta i dozvoliti Evropi da ima tako snažan uticaj na rusku ekonomiju. Evropskoj uniji na sve te krize koje proživljava poslednjih godina to dođe kao so na ranu!
Jedino dobro po nju je trenutno zatišje vatre na istoku Ukrajine, doduše na staklenim nogama i koje može da eskalira svakog momenta. Sporazum iz Minska kojim se to primirje i garantuje, samo je još jedan u nizu sporazuma EU koji karakteriše provizornost i nestabilnost i koji se drži samo zahvaljujući tome što bi eventualni totalni rat između Rusije i Ukrajine značio i konačno pucanje EU, što je evropskim zvaničnicima i te kako jasno. Ono što Krim definitivno razlikuje od KiM, a naročito Kipra, jeste to što tu nema apsolutno dileme čije je, što po njegovom demografskom sastavu, što po istorijskim činjenicama. Od jednostrano proglašenog KiM razlikuje ga i činjenica da je narod Krima referendumom odlučio da se pripoji Rusiji, dok na KiM nikakvog izjašnjavanja naroda nije bilo.
Ove tri evropske „crne rupe“, koje su napravile tektonske poremećaje u osnovi EU, dokazale su duboku podeljenost članica. Takođe, urušile su princip nepovredivosti granica i dokazale pristup kojim se EU vodi, a to je doslednost u nedoslednosti. Pritom, ta ista EU se između ostalog suočava i sa velikim ekonomskim, migrantskim, terorističkim i strukturalno-koncepcijskim problemima, pa čak i potencijalnim izlaskom Velike Britanije iz EU na referendumu u junu („bregzit“) i opravdano velikim strahom ostalih lidera EU kakav bi to uticaj imalo na već dovoljno zakomplikovanu situaciju.
Sa svim tim problemima koji su se nakupili, ona je sada prinuđena da ih sve zajedno intenzivno rešava, što neće biti nimalo lako. Na njenim liderima je da se konačno suoče sa istinom i odluče da li će okrenuti novi list i krenuti da rade u interesu Unije ili će nastaviti da lupaju glavom o zid i pronalaze razloge umesto da nađu načine u izbavljenju iz ove, može se slobodno reći, stranputice na kojoj se ova sui generis transnacionalna politička organizacija našla.
