Bez obzira na to što su SAD nesumnjivo umešale prste u trenutna zbivanja ne samo u Venecueli, nego i u dobrom delu Latinske Amerike, Maduro u tome ne može da traži opravdanje za sebe. Uostalom, zar je neko imao primisao da će Amerika biti nemi posmatrač „socijalizma 21. veka“ na tlu Latinske Amerike, nekadašnjeg njenog zabrana.
Dešavanja na terenu su pokazala da je socijalista Maduro po pitanju obe konstatacije uradio jako malo, ili nedovoljno da bi i dalje sedeo u predsedničkoj rezidenciji.
Najnovije slike sa ulica Karakasa su neumoljive. Masovni protesti zbog nestašice hrane, robe, restrikcije struje, čak i vode za piće koja je prestala da se deli.
Pad cena nafte doveo je do pada državnih prihoda, deficita robe i galopirajuće inflacije. Ekonomski problemi zaoštrili su političku nestabilnost koja je nastala nakon što je krajem prošle godine opozicija osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu posle 16 godina vladavine socijalista. Nova većina nije dugo čekala da pokrene pitanje odlaska Madura tražeći da se narod o tome izjasni na referendumu.
Maduru slaba vajda od pomoći
Nakon inflacije od 180 posto u 2015, najveće u svetu, MMF je predvideo da će ona ove godine dostići 700 odsto. Neki kažu da je već 800. Procena Svetske banka je da će bruto društveni proizvod (BDP) Venecuele biti u minusu osam odsto.
A prihodi Venecuele, od kojih 40 odsto dolazi direktno od nafte, su, po pisanju „Blumberga“, opadali su i kada je cena nafte dostigla svoj vrhunac u julu 2008. godine. Glavni problem je bila proizvodnja nafte, koja je pala sa 3,3 miliona barela dnevno u 2006. godini na 2,7 miliona u 2011, a u 2014. godine je i dalje bila na tom nivou.
Zemlja sa najvećim rezervama nafte u svetu, koje su naglo skočile od 2000. godine, kada su geolozi pronašli novo nalazište u Orinoko pojasu, nije našla način da od toga profitira. Da se ta nafta upotrebi nema dovoljno ni resursa, ni stručnosti, pogotovo u podržavljenoj naftnoj kompaniji „Petroleos de Venecuela“.
Javna potrošnja je jedno vreme bila pod kontrolom zahvaljujući poreskim prihodima, ali je ona od 2010. godine počela da raste. Procenjuje se da je ovogodišnji budžetski deficit 24 odsto BDP-a, što s obzirom na veliki pad cene nafte nije bilo iznenađujuće kada su u pitanju države koje svoju privredu zasnivaju na izvozu nafte. Uostalom, ove godine predviđen je i deficit Saudijske Arabije i to od 20 odsto. Razlika je, međutim, što Saudijska Arabija štedi kada su cene nafte na vrhuncu, dok Venecuela ima hronični deficit od blizu 10 odsto, navodi „Blumberg“.
„Taj deficit je bio cena kako skuplje proizvodnje nafte, tako i socijalne države koja se trudila da primanjima namiri siromašni sloj tridesetomilionskog stanovništva zemlje, ali i cena nedostatka sopstvene finansijske elite sposobne da parira zapadnim finansijerima, smatra advokat Branko Pavlović“, zaštitnik interesa malih akcionara u nekada velikim srpskim firmama.
On glavni razlog teškog ekonomskog stanja u Venecueli, kao i u Brazilu, vidi u katastrofalnim ugovorima o zaduživanju kod američkih banaka u dugom vremenskom periodu i u loše vođenoj monetarnoj i finansijskoj politici u celini.
Pavlović napominje da je bivši predsednik Ugo Čavez nacionalizovao naftnu industriju, ali je ostao upliv američkog kapitala koji je u protekle skoro dve decenije izvlačio oko 15 odsto godišnje na plasirana sredstva.
„Tako je profit od visoke cene nafte u ogromnoj meri opet završavao u Americi“, objašnjava Pavlović, ističući da to traje i danas. Pad cene nafte samo je ogoleo neodrživu poziciju makroekonomske politike Venecuele, smatra on.
Samo državna naftna kompanija ove godine mora da servisira dug u iznosu od četiri milijarde dolara i trenutno su u pregovorima sa međunarodnim bankama o refinansiranju duga.
Da dođe do daha u servisiranju ogromnih dugova Venecueli će sigurno pomoći dogovor sa Kinom o boljim uslovima ugovora „nafta za kredit“.
Potpredsednik Vlade Venecuele zadužen za ekonomiju Migel Peres rekao je da su svi uslovi, uključujući vremenski period otplate kredita, iznos investicija i nefinansijski aspekti, poboljšani.
„Možemo reći da smo dogovorili nove komercijalne uslove koji su prilagođeni realnosti u kojoj se država nalazi. Ovo će udahnuti državi sveži vazduh kako bi krenula napred“, izjavio je nedavno Peres.
On smatra da će dogovor sa Kinom, kao i oštro smanjenje uvoza i novi, slabiji devizni kurs, pomoći Venecueli da izađe iz „veoma komplikovanog“ tromesečja, a da će država, verovatno, ostati u recesiji do kraja 2017. godine.
Kina je u protekloj deceniji pozajmila oko 50 milijardi dolara Venecueli u sklopu ugovora „nafta za kredit“.
Nema sumnje da je svaka pomoć Venecueli u ovom trenutku od velikog značaja, ali Maduru ona verovatno neće pomoći.
Iako Vašington otvoreno zahteva da se Nikolas Maduro ukloni sa predsedničkog položaja, što je direktno mešanje u unutrašnje stvari Venecuele, i iako možda izađe na videlo da su nestašice robe veštački izazvane, kao vrsta pritiska kako bi se narod suprotstavio vlasti, kako to tvrde pristalice Madura, teško da će on kraj mandata 2018. godine dočekati u predsedničkoj rezidenciji.
Kada za jedno jaje treba izdvojiti 10 dolara, a mesečno za hranu dati nepostojećih 200.000 bolivara, jer je prosečna zarada oko 27.000, uz sve nestašice sa kojim se narod susreće i pritiske najmoćnije zemlje u svetu koja zna kako se obaraju vlade, manevarski prostor Madura gotovo da ne postoji.
