Zagovornici te teorije bi, pak, podsetili da je nevoljno objavljivanje tog podatka koji pokazuje da je Saudijska Arabija jedan od 10 najvećih kreditora SAD, bio jedan od ustupaka koji je Vašington učinio kako bi se očuvali strateški odnosi sa Saudijskom Arabijom.
Predsednik Venecuele Nikolas Maduro, očigledno misli da sve to, itekako ima veze. Jer politika u prevodu znači profit, a Venecuela je zemlja sa najvećim rezervama nafte, a SAD njen najveći potrošač.
Latinoameričko proleće
Da misli drugačije, predsednik Venecuele verovatno ne bi uvodio dvomesečno vanredno stanje u zemlji samo zbog teške ekonomske situacije i sukoba demonstranta i policije. Uveo ga je, kako je naveo, zbog planova Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) i Sjedinjenih Američkih Država da svrgnu sa vlasti njegovu levičarsku vladu.
Vanredno stanje je usledilo posle smena vlasti u nekoliko ključnih država Latinske Amerike koje teško da bi se mogle nazvati slučajnim sledom događaja.
Dovoljno je prisetiti se krvavih događaja na tlu Latinske Amerike u drugoj polovini prošlog veka kada su SAD bile glavni kreator dolaska vojnih hunti na vlast, čuvara njenih interesa. Malo ko je sumnjao da su se SAD, dolaskom levice na vlast u Latinskoj Americi, početkom ovog veka, pomirile sa gubitkom te interesne sfere.
Da su svoje ljude imali na svim bitnim mestima ukazuje i podatak Vikilksa da je potpredsednik Brazila Mišel Temer, koji je postavljen za v.d. šefa države, umesto takoreći već smenjene predsednice Dilme Rusef, američki doušnik. Prema pisanju portala Vikiliks, Temer je dostavljao političke informacije Savetu za nacionalnu bezbednost SAD i američkoj vojsci.
Amerikanci, priznati znalci u poslu obaranja vlada, pod firmom tuđe bolje budućnosti, a zarad sopstvenog interesa, teško da bi propustili priliku koja se ukazala i u Venecueli.
Dovoljno je bilo da je podstaknu pre svega utičući na cenu nafte u svetu, koja je već duže vremena na niskom nivou, a to je ono od čega Venecuela živi.
Trijumfovao ekonomski rat
Maduro je avgusta prošle godine izjavljivao da je američka vojska postavila svoje agente u Ambasadu SAD u Karakasu, u nameri da oni rukovode realizacijom plana sabotaže posrnule venecuelanske privrede i da podstaknu nasilje.
Da mu se vlast klima definitivno je potvrđeno kada je u decembru prošle godine opozicija osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu posle 16 godina vladavine socijalista.
Građani Venecuele su pokazali da su umorni od visoke stope kriminala, nestašica osnovnih namirnica i visoke inflacije, ekonomske krize dodatno pogoršane zbog smanjenja prihoda od nafte iz kojih se finansira javna potrošnja.
Pod teretom ekonomske krize lako se zaboravilo da je, prema podacima Svetske banke, vrednost bruto domaćeg proizvoda Venecuele 2005. godine bila 145,5 milijardi dolara, a 2013. godine 438,2 milijarde, kao i da je 2005. godine 43,7 odsto stanovništva spadalo u siromašnu populaciju, a da je 2008. godine ta cifra gotovo bila prepolovljena — 25,4 odsto. Nezaposlenost je 1999. godine iznosila 15,3 odsto, a 2013. godine je spuštena na 7,5 odsto.
Maduro je priznao pobedu opozicije, ali i podsetio na istoriju državnih udara u Latinskoj Americi okrivivši protivnike da pokušavaju da sabotiraju privredu zemlje koja zavisi od nafte i da destabilizuju njegovu vlast.
„Danas mogu da kažem da je trijumfovao ekonomski rat“, rekao je tada Maduro u televizijskom obraćanju naciji iz predsedničke palate.
Od tada proteste organizuju Madurovi oponenti, a nedavno su tražili i referendum za njegov opoziv. Tamošnji analitičari procenjuju da će socijalista Maduro, uz opoziciju u parlamentu, teško dočekati kraj mandata 2018. godine u predsedničkoj rezidenciji.
