U Srbiji smo uredno prijavljeni, uredno plaćamo poreze i sve dažbine, zaposlili smo tridesetak ljudi, čime smo dali doprinos smanjenju nezaposlenosti.
Pritom, držimo se profesionalnih standarda: ne objavljujemo dezinformacije, ne spinujemo, ne vređamo, ne zagovaramo bilo kakvu netoleranciju, ili, ne daj bože, nacionalnu, rasnu ili versku mržnju.
Takvi kakvi smo, trn smo u oku Centru za evroatlantske studije (CEAS) i njegovoj direktorki Jeleni Milić. Nije tu ništa sporno. Potpuno je razumljivo da u jeku zahlađenja odnosa Rusije i Zapada evroatlantističkim NVO i medijima smeta što neko ugrožava njihov „monopol na istinu“. I da se čuje još nešto što nije Si-En-En, Foks njuz, AP, Vašington post… Da se čuje neko ko će ogoliti amanpurovski upakovanu tezu da su „Rusi i Putin krivi za sve nedaće na ovom svetu“ i da u to ime ne treba primećivati ni kršenja ljudskih prava Rusa u Ukrajini, Letoniji, Litvaniji, ni rast ekstremnog nacionalizma u Ukrajini, marševe letonskih SS veterana… Dug je spisak „dozvoljenih nepočinstava“, onih čije su žrtve narodi koji su valjda drugog reda, baš kao što to beše devedesetih, a što da ne, i sada, sa Srbima.
Nije sporno da nas kritikuju, polemišu sa nama, sučeljavaju stavove. To i podrazumeva sloboda govora i medija, koja je i jedan od proklamovanih stubova zapadne demokratije. Sporno je kad počnu da nam prišivaju epitete i etikete s negativinom konotacijom i stavljaju nas na nekakve „stubove srama“ i „spiskove za odstrel“ koji se potom prosleđuju zapadnim ambasadama. Pritom nas trpaju u isti koš sa nevladinim organizacijama i političkim strankama. Pitamo kako neko može stavljati znak jednakosti između medijske kuće, bilo koje, i političkih partija i nevladinih organizacija, bilo kojih. Zamislimo samo da je neko televiziju N1 ili radio Slobodnu Evropu ili Dojče vele stavio na neki spisak. Pa skočili bi svi, od zapadnih ambasadora do nevladinog sektora i novinarskih udruženja.
Neko će reći — pa i SNP „Naši“ je objavio spisak „srbomrzaca“. Ali na to je reagovao javni tužilac i digla se čitava halabuka u medijima. Međutim, kad neko kao CEAS objavi spisak „prokremaljskih struktura“ — muk. I taj muk — traje li traje.
Zašto mi to zvuči poznato? Verovatno zato što se ni zapadna novinarska udruženja, ali ma koliko čudno zvučalo, ni Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija, po pravilu ne oglašavaju na harangu na ruske novinare, ne samo u Ukrajini već i u Litvaniji, Letoniji, Poljskoj, Turskoj…
Za srpsku publiku, koja je ipak slabije obaveštena o onome što se dešava u Ukrajini, moram da napravim malu digresiju. U toj zemlji od 2014. postoji sajt „Mirotvorac“ otvoren na inicijativu Antona Geraščenka, savetnika ukrajinskog ministra unutrašnjih poslova. Sajt nesmetano objavljuje bazu ličnih podataka ljudi koje Kijev smatra nepodobnim, a koji su bez suda i istrage okarakterisani kao „separatisti“ ili „agenti Kremlja“. Nakon što su na sajtu bili objavljeni lični podaci, uključujući adresu novinara Olesa Buzine i političara Olega Kalašnjikova, oni su ubijeni. Kada je sajt u maju ove godine objavio lične podatke novinara, među kojima su se našli i oni koji rade za AFP, Al Džaziru, Mond, Bi-Bi-Si, Rojters, Forbs, međunarodna pravna javnost je prvi put negodovala, kao i ukrajinski ombudsman. Ali uprkos najavi da će sajt biti zatvoren, on je 19. maja obnovio rad i već sutradan objavio obnovljeni spisak novinara koje su akreditovale vlasti samoproglašene Donjecke Narodne Republike.
Da li je CEAS inspirisan ukrajinskim iskustvom? Ako jeste, loše nam se piše. I nama sa njegovog spiska, ali i društvu koje ima dvostruke aršine i novinare deli, kao i narode s početka teksta, na one koji imaju pravo na svoj (evroatlantski) stav i one koji se mogu bez posledica žigosati.
