Kultni komad „Mrešćenje šarana“ po tekstu Aleksandra Popovića premijerno je izveden 17. maja na Velikoj sceni Ateljea 212, i odmah je pobrojao vrlo pozitivne kritike. Mladi reditelj Milan Nešković je u intervjuu za „Orbitu kulture“ otkrio detalje vezane za njegovu najnoviju postavku ovog dela.
Vaša predstava je kombinacija originalne verzije teksta i čuvene adaptacije reditelja Dejana Mijača, kojom je 1984. godine otvoren Zvezdara teatar. Koliko je komad izmešten i u kojim segmentima, u odnosu na tu prvu verziju?
— Komad je dosta izmešten, budući da je i sam Dejan Mijač, koga smo imali čast da ugostimo na poslednjoj generalnoj probi pred sam izlazak pred publiku, bio baš iznenađen i rekao je da ga je najviše interesovalo kako će ta predstava da korespondira sa današnjim vremenom, budući da su je oni igrali 1984. godine, tek četiri godine nakon Titove smrti, i bukvalno svi punoletni građani države su se sećali Rezolucije Informbiroa i Golog otoka, tako da su oni bili u mogućnosti da prave taj pučki realistički teatar sa petokrakama, sa stolom, sa dnevnom sobom i vratima od spavaće sobe. Mi danas nismo u toj mogućnosti zato što publika jednostavno više nema pojma. Ja sam rođen godinu dana posle te izvedbe, tako da nemam pravo da budem ni jugonostalgičar, niti da se bavim Golim otokom i Rezolucijom Informbiroa. Ali ono čime mogu da se bavim — mogu da se bavim tim odabirom i čovekom koji konstantno mora da bira između dva zla i mi dok smo radili ovu predstavu ova cela ujdurma oko pre i postizbornog procesa nam je samo išla u prilog i bila nam izvor asocijacija i nepresušni izvor mašte tokom svakog dana su nam bile novine i vesti za ovakvu vrstu komada, zato što mi uvek u suštini u našoj državi biramo između dva zla i niko nikada nije glasao za nešto što je dobro nego svi glasamo protiv nečega.
Ovo je već treća predstava koju radite po tekstovima Aleksandra Popovića. Šta Vas toliko spaja sa našim velikim piscem, i koliko su njegove teme aktuelne i danas, posle 30 godina?
— Mislim da je to što nas spaja definitivno jezik. Mi se tu nalazimo, Aleksandar — Aca i ja u jeziku i u prepoznavanju mentaliteta ljudi i tragedije mentaliteta kojima se on bavio. Ja sam dubokog uverenja da Aleksandar nije pisao komedije, on je pisao bukvalno tragedije mentaliteta. Ja sam odrastao sa tim ljudima, ja znam taj jezik, to je jezik kojim je govorila moja baka, ali to je jezik kojim govorim i ja danas što znači da se samo trenutno opseg Ace Popovića kreće od moje bake do mene danas, a verovatno će biti i do mojih unuka, zato što nas Aca konstantno podseća da se istorija nama stalno ponavlja, a on je pisao samo da nam se to ne događa i zato će, nažalost, i moji unuci jako dobro razumeti Aleksandra Popovića.
Prvo scensko čitanje „Šarana“ u režiji Dragana Jakovljevića izazvalo je burne polemike i rasprave u društveno-političkim organizacijama toga vremena. Predstava je skinuta sa repertoara Narodnog pozorišta u Pirotu. Da li ste se i Vi dotakli tema koje bi za ovo vreme mogle da budu osetljive?
— Jesmo. Mada ja mislim da je ta predstava iz 1984. godine bila zabranjena apsolutno besmisleno. E, sad, da se ja tu nešto trpam oko toga šta je smisleno zabranjivati, šta je besmisleno… To je bilo zabranjeno na nivou grada Pirota. Komunistička partija grada Pirota, kako se već zvao taj odsek u mesnoj zajednici, oni su zabranili to u Pirotu, a Centralni komitet saveza komunista, kako se to već zvalo u to vreme, nemam pojma, oni to uopšte nisu zabranili. Znači, nije bio nikakav problem da se to igra u Beogradu šest meseci kasnije, i to sa vrhunskim glumcima i jednim od najvećih reditelja koga smo ikada imali. Mi smo se dotakli tih tema kroz ikonografiju savremenih vrsta protesta koji nam se događaju trenutno. Mi smo preplavili scenu jako relevantnim motivom koji nas okružuje u poslednje vreme i kojim se razbacujemo naširoko po sceni, a to je toalet papir kao lajt motiv čitavog komada, i stvarno ide iz komada, ne iz dnevnopolitičke situacije, budući da je poslednja replika u komadu „Mrešćenje šarana“ koju izgovori Borko Gracin: „Usro sam se“.
Veliki glumac Svetozar Cvetković tumači glavnu ulogu u „Mrešćenju šarana“. On je Acu Popovića lično poznavao, i često ističe kako je prisustvovao premijernom izvođenju ovog komada ′84 godine. Da li Vam je to bilo korisno tokom rada?
— Naravno. Imati Svetozara Cvetkovića u ekipi, to je pre svega korisno. Od svih glumaca sa kojima sam ja do sada imao prilike da radim, Svetozar Cvetković je ubedljivo najveći profesionalac i čovek najviše sagledava širu sliku celokupne predstave, što je, moram reći, jako retko za glumca. Što zapravo i nije glumčeva uloga, to jeste uloga reditelja. Ali Svetozar Cvetković jeste neka vrsta medijatora svake ekipe, najsmirenija osoba, najveći profesionalac, pored toga što je vrhunski glumac. I mislim da nam je bukvalno ta njegova energija koja donosi taj neki mir i pomogla da završimo, da napravimo zapravo predstavu „Mrešćenje šarana“ budući da smo imali jako mnogo problema. Jako je bitno imati u ekipi takve ljude negde tamo iza kulisa kada se svašta događa i kada je pozorišni proces jedan jako krhak proces koji može da pukne svakog trenutka.
