Ko su, zapravo, nacisti? Postoje, na primer, britanske pristalice ideje o naprednosti bele rase. Oni su ušli u stari krematorijum u koncentracionom logoru Buhenvaldu, gde je ubijeno 50.000 Jevreja. Na kuke koje su se našle na fotografijama ovih ljudi nekada su vešali tela. I tamo su oni izveli nacistički pozdrav, piše dopisnik televizije RT Murad Gazdijev.
U slobodno vreme oni pozivaju da se uništi stanovništvo koje nije bele kože, kao i pripadnici religioznih manjina. To su fašisti. I među njima ljudi desničarskih pogleda nema.
To što čovek ne podržava imigracionu politiku ili je protekcionista ne znači da je nacista. Proglašavanje nacistom svakoga sa kim se ne slažete odličan je način da opovrgnete stavove protivnika i da potpuno ignorišete njegove argumente.
„Reči poput ’fašista‘, ’rasista‘, ’seksista‘, ’homofob‘, ’islamofob‘ često se koriste u debatama i ulaze u opštu upotrebu. Pritom, ranije su se koristile samo u krajnjim slučajevima. Čini se da je sam smisao tih reči počeo da rastače“, smatra analitičar Ben Haris Kuini.
„Sada mnoge političare novajlije nazivaju tim rečima. Ipak, umesto da odu sa političke scene, oni u većini slučajeva ostaju i dokazuju da imaju znatnu podršku i da ne zaslužuju uvredljive karakteristike“, objašnjava analitičar.
Haris Kuini dodaje da je razbacivanje takvih reči opasno:
„Kao prvo, one ne dozvoljavaju da se vodi normalna diskusija i da se čuje glas onih ljudi koji imaju šta da kažu. Kao drugo, tako je teže raspoznati prave fašiste i naciste.“
„Fašisti su ovi, fašisti su oni“. Za političare su to prosto čarobne reči, jer niko neće glasati za čoveka sa takvim pogledima. Opasnost je u tome što će se za nekoliko godina ljudi toliko navići na razgovore o nacističkoj pretnji da će prestati to da shvataju ozbiljno. A kada se ona zaista pojavi niko neće poverovati dečaku koji viče: „Nacisti!“.