U Putinovom ponovnom izboru međunarodna politika je videla povratak jakih i moćnih lidera kao što su Si Đinping, Erdogan i Orban, piše kolumnista Fajnenšel tajmsa.
Iako mnogi ne shvataju Trampa ozbiljno, njegov uspon je samo posledica svetskog trenda koji prati Putina, navodi Rahman.
On predviđa da će se budući istoričari složiti da je 2012. bila ključna godina, obeležena Putinovim povratkom na mesto predsednika u maju. Ubrzo nakon toga Si Đinping je postao generalni sekretar Komunističke partije Kine, a dva lidera napravila oštar zaokret prema potpuno novom stilu rukovođenja, koje je dovelo do popularizacije kulta ličnosti.
Trend je možda započet u Rusiji i Kini, ali se uskoro raširio po celom svetu. Naredne, 2013. godine, Muslimanska braća su u svrgnuta u Egiptu, a zamenio ih je komandant vojske Abdel Fatah al Sisi, još jedna jaka ličnost.
Sledeće godine je u Turskoj za predsednika izabran Redžep Tajip Erdogan. Erdogan je ojačao moć predsednika, i gurnuo u stranu druge vrhunske političare u zemlji.
Rahman u svom tekstu pominje i premijera Indije Narendru Modija, koji je tokom predizborne kampanje pokazivao svoju snagu i obećao da će zaustaviti neaktivnost političara u Indiji, i mađarskog premijera Viktora Orbana, koji je takođe pokazao svoj dominantan pristup.
„A tu je i gospodin Tramp. Gospodin Tramp, koji deluje kao da će postati republikanski predsednik, pokazuje mnoge osobine sadašnjih svetskih lidera, uključujući Putina, Sija, Erdogana, Sisija, Modija, Orbana i Dutertu.“
Rahman veruje da političari na ovoj listi osvajaju obećavanjem obnavljanja nacije, dok u isto vreme pokazuju neposrednost i moć svoje ličnosti.
Stoga su Tramp i Putin „stvorili nešto tipa društva zajedničkog divljenja“ zasnovanog na „zajedničkom stilu i šepurenju, pre nego na osnovnom principu“, piše kolumnista. A taj princip neće dozvoliti da bliski odnosi potraju.
