Američka nevladina organizacija „Bazel ekšen netvork“ objavila je da svake godine američke i evropske kompanije osim novih uređaja naprave i tone kompjuterskog otpada, koji najčešće završi na teritoriji zemalja u razvoju.
Niko se ne brine o tome kako se odvija prerada otpada. Oni koji u najvećem broju slučajeva rade ove poslove u neljudskim uslovima, i to po dvanaest i više sati dnevno, zapravo su deca i omladina. Zbog izuzetne toksičnosti ovog otpada, mnogi koji se bave njegovom preradom ne dožive ni 30 godina.
U skladu sa odredbama Bazelske konvencije koja reguliše proces reciklaže, elektronski otpad se kategoriše kao opasan po zdravlje i životnu sredinu. Komponente elektronskog otpada sadrže olovo, živu i druge toksične supstance koje mogu biti pogubne po zdravlje ukoliko se njima rukuje bez odgovarajuće zaštitne opreme.
Deca su najugroženija
Drugim rečima, reciklaža elektronskih uređaja — kompjutera, štampača, mobilnih telefona, tableta i slično — zahteva primenu skupe i sofisticirane visokotehnološke opreme. Bez obzira na godišnje prihode koji se beleže u milijardama dolara, većina kompanija-proizvođača nije spremna da plati predviđeni proces reciklaže, već otpad šalje u siromašne zemlje.
Lekarka iz Moskve Larisa Aleksejeva u razgovoru za Sputnjik naglašava da se u „kompjuterskom otpadu nalaze radioaktivne komponente, koje veoma loše utiču na zdravlje čoveka, i da je teško, gotovo nemoguće, neutralizovati radioaktivno zračenje“.
Ona dalje navodi da veliku opasnost za ljudsko zdravlje predstavljaju komponente elektronskih uređaja, posebno one koje sadrže supstance čije je vreme poluraspada nekoliko godina ili čak nekoliko decenija. Ove supstance prilikom neodgovarajuće prerade ne samo da štete onima koji dolaze u neposredni kontakt sa njima, već i zemljištu, rekama i uopšte životnoj okolini.
„Problem je što se onda ove supstance gomilaju u zemlji i rečnim tokovima, i tako stižu do velikog broja ljudi, od kojih su najugroženija sasvim mala deca“, upozorava Larisa Aleksejeva.
Radioaktivne supstance iz određenih delova elektronskih aparata usporavaju rast i štete imunitetu organizma što dovodi do lakšeg širenja infekcija u inače siromašnim zemljama sa lošom higijenom. Dolazi i do genetskih mutacija koje se pokazuju tek u drugoj ili trećoj generaciji.
„Mnogi od ovih ljudi koji se danas bave preradom elektronskog otpada mogu imati potomstvo sa brojnim genetskim anomalijama, kao što su srčane mane ili problemi sa kostima i mišićima, kao i nedovoljno razvijen mozak i nervni sistem“, kaže sagovornica Sputnjika.
Larisa Aleksejeva dodaje i da je ona predsednica jedne sindikalne organizacije u Moskvi i stoga upoznata sa svetskim pravnim normativima koji regulišu radno vreme i uslove rada.
„Iskreno mi je žao tih ljudi, odnosno dece i omladine. Nažalost, kompanije proizvođači elektronske opreme ne žele da u cenu svojih proizvoda uključe i onu sumu novca koliko bi koštala pravilna prerada njihovih proizvoda, jer je to veoma skupo. Nažalost, deluje da se niko ne bavi ovim problemom“.
Konvencije koje (ne) regulišu ova pitanja
Kina, Meksiko, Pakistan i druge brojne zemlje u razvoju postale su glavne tačke prijema starih, pokvarenih ili prosto izgustiranih mobilnih telefona, tableta i ličnih računara iz EU i SAD. Zapadne kompanije pokušavaju da se oslobode svoje stare i nepotrebne elektronske opreme, ali ne žele da pritom plate punu cenu ove procedure.
Prema podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine, zemlje-članice EU svake godine šalju oko milion tona elektronskog otpada u zemlje u razvoju! A da ne pominjemo još i otpad koji se svake godine stvori na teritoriji SAD!
Istini za volju, postoje konvencije koje regulišu ova pitanja. Potpisnice ovih konvencija su i zemlje iz kojih potiču neki od najvećih proizvođača elektronske opreme, pa ipak malo šta se zapravo čini prema odredbama ovih konvencija, jer one imaju više „savetodavni karakter“, kaže za Sputnjik Nina Lesihina, stručnjak moskovske filijale organizacije „Grinpis“ i dodaje:
„Godine 2005. bilo je provereno 18 velikih evropskih luka i više od 70 odsto elektronskog otpada koji je tamo nađen trebalo da je bude poslat potpuno ilegalno u neke od zemalja u razvoju. To je veliki problem, i činjenica koje su svesne i državne i nevladine organizacije u okviru EU“.
Lesihina dodaje da je, s druge strane, za Sjedinjene Države ovakav proces slanja toksičnog elektronskog otpada u potpunosti legalan, jer one čak i nisu potpisnica Bazelske konvencije.
Postavlja se i pitanje do koje mere su i sami potrošači donekle odgovorni za nastanak ovog otpada, odnosno da li oni na neki način mogu da utiču na proces njegove bezbedne reciklaže.
„Vidimo da su gedžeti svuda oko nas i to je veoma moderno, na tome se zarađuje mnogo novca. Sada se i telefoni i tableti prave tako da ih je gotovo nemoguće popraviti, a ako se nešto pokvari, odmah se mora kupiti novi uređaj. Da ne govorimo o tome da se ovi uređaji i prave tako da traju svega godinu ili dve, a onda više nisu pogodni za upotrebu jer se pojavljuje novi operativni program ili slično. Nakon toga, ovi uređaji završavaju na đubrištu“, naglašava Lisihina.
U tom smislu je 2014. godine „Grinpis“ sproveo i istraživanje kako bi se utvrdilo koje kompanije proizvode dugotrajnu elektronsku opremu. Ideja je bila da svaki savesni kupac naspram rezultata odluči koju marku će kupiti, a prema pokazateljima izdržljivosti i pouzdanosti samih uređaja.
